Taj lajavai krelac je zamrsio celu stvar i neće vam dati mira. Skakaće i zaklanjaće vam vidik i neće vam dozvoliti da ga dovedete u pitanje. Nudiće vam utehu u opijanju, teraće vas da pričate o tome kako ste ispali budala i da se istovremeno nadate kako će se kučka vratiti i moliti za oproštaj. A vi ćete misliti kako su vam povređena osećanja. Kako ste mnogo voleli i dali sve od sebe i kako ste žrtva pakosne i hladne kučke, koja nema svoje srce, pa mora tu i tamo da odgrize parče od nečijeg, da se nahrani. Ali to nije istina.
Znate li koliko traje aktivan period žaljenja kad osećate gubitak? Kad vam neko umre, kao i kad vas neko ostavi, pati se 40 dana. Prepoznajete simboliku? Posle tog vremena, izbezumljenost treba da se staloži, tornado da utihne, a patnja da promeni kvalitet. Kad date sledeći parastos, od 6 meseci, već ste na putu isceljenja – prihvatanja onoga što se dogodilo i življenja sa tim. Još niste baš dobri ni sebi ni drugima, ali vam je jasno da treba da budete. Posle jedne godine, spremni ste da prigrlite radost života i da dozvolite nekome da vam se približi. Dve godine je krajnji rok da vitalnost, radost i život prevladaju gubitak, povređenost i bol. Tuga uvek ostaje, nje se nećete nikada sasvim rešiti, jer kad nekog volite a on ode i ne vrati se (jer ga više nema, ili jer više ne želi da se vrati) tuga se zadržava kao trajni sastavni deo radosti i ljubavi koju ste delili.
