Previše ljubavi može da udavi

Ne mogu da uzvratim na isti način

Partner sa ograničenim kapacitetom primanja, zapravo je ograničen i u davanju. Možda na način stalne udaljenosti i delimičnog učešća, bez žara i strasti, a možda u naletima strasti, velikodušnosti i akcije, koji ga za neko vreme potpuno iscrpu, pa onda mora da se udalji i regeneriše. U prvom slučaju, pored takvog partnera osećaćemo se kao u pustinji, sa neprekidnom potrebom za racionalnim utroškom vode i retkim izgledima na poneku oazu. Zauzvrat, on će se osećati kao usred stalne pretnje peščanom olujom, jer će naša zasipanja doživljavati kao atak. U drugom slučaju, partner sa većim i konstantnim kapacitetima, moraće da nauči da poštuje periode plime i oseke i da se izbori sa osećanjem odbačenosti, kad se partner posle kratke izdašnosti, povuče i udalji.

Plašim se preterane bliskosti

Kapaciteti bi mogli da se prodube, da im proračunati optimum ne održava strah, taj usukani računovođa, cicija po difoltu. On postavlja granicu bliskosti koja ne sme da se pređe, jer ga to ugrožava. Jer, ako se suviše zbližite sa nekim, a to znači, potuno se povežete u davanju bez ostatka i proračuna, taj neko će vam postati potreban i više nećete moći bez njega da živite. I onda šta, ako on ode, nestane, umre, a vi treba i dalje da živite bez njega? Zbog onog što se možda nikada neće desiti u budućnosti, strah se odriče mogućnosti koje nudi sadašnjost.

Ako previše ljubavi uguši našu samodovoljnost, postaćemo izloženi, ranjivi, meki, neupotrebljivi i nefunkcionalni. Zarad toga ćemo radije ostati oklopljeni, zaštićeni, oprezni, uzmaknuti i delotvorni, pa makar i nevoljeni.