Ali reći ću vam. Mislim, neko mora i to da radi.
“Pa čekaj, šta on misli, da ću ja da mu odem tamo na noge? Ni na piće da me ne izvede? I šta, posle treba da budem još i zahvalna ako se seti da mi plati taksi? I sve kao nešto inkognito, jer da mu cura slučajno ne sazna?! Pa muka mi je, stvarno. Šta bre ti muškarci zamišljaju? Ja nemam šta da krijem i neću da se cimam, boli me uvo. Ako hoće nešto da ima sa mnom, neka se potrudi. Ja da hoću da idem po kućama, naplaćivala bih svoje usluge. To valjda treba da bude obostrano zadovoljstvo, a koje zadovoljstvo imam u tome da se osećam kao kurva?! Ma šta me briga što mi se sviđa, meni se uvek sviđaju budale, iza svakog ćoška čeki neki pasivan mamac da se ja upecam. Grrrr…”
I tako to otprilike zvuči i nastavlja se, jer prijateljica saoseća, ubacuje sopstvena iskustva i primere i vrlo brzo razgovor pređe na teren: “A je l’ se sećaš onog paćenika, što nije mogao da mu se digne dok ne zaključa vrata, da, onaj što sam ga vodila u park, pa sam se osećala kao da silujem maloletnicu?”
