Spasilac u intimnim odnosima, onaj koji pati od sindroma belog viteza, ima potrebu da pomaže emotivno oštećenim osobama i privlači partnere kojima treba pomoć i oslonac. Na taj način, vitez odrađuje sopstvene traume iz detinjstva, birajući ulogu suprotnu onoj koju je imao dominantan roditelj koji je bio nezainteresovan, sebičan, strog, nasilan. Vitešku ulogu u odnosu mogu imati i žene i muškarci – pa da pogledamo kako se jači pol ponaša u spasilačkoj misiji.
Muški vitezovi često idealizuju žene i stavljaju ih na pijedestal (doživljavaju ih nerealno, kao pojam i predstavu, a ne kao autentične osobe) i nastoje da se stave u službu svoje dame u klasičnom smislu. Takođe, njih često veoma privlače očigledno nestabilne žene, koje su bespomoćne i uplašene i imaju potrebu za podrškom (one možda imaju za sobom istoriju nerešenih emotivnih konflikata, trauma iz detinjstva, čak i samopovređivanja) i kada ih spasilac “uzme pod svoje” on ih tretira kao manifestaciju, nastavak, produženje svoje ličnosti, kritikuje ih i kontroliše, pravdajući svoje posesivno ponašanje svojom željom da im pomognu – oni često izgovaraju rečenice poput “to je za tvoje dobro”.
Zauzvrat, oni (nesvesno) očekuju da im bude uzvraćeno zahvalnošću, ljubavlju i lojalnošću, a to često izostaje i njihovo nezadovoljstvo se gomila. Beli vitez ne nudi ruku spasa iz čistog altruizma – on želi da njegove potrebe budu ispunjene i smatra da treba da bude na neki način nagrađen za svoje napore, jer tu nagradu zaslužuje.
