Biti sam i pronalaziti sebe i svoje suštinsko uživanje u životu u toj samoći nije rezervisano samo za žene, koje su se našle nasukane na pustom ostrvu emotivnih odnosa. Možda je za ženu veći izazov da bude sama, jer je svrha ženskog pola množina, umnožavanje, ali žene češće uspevaju da budu zadovoljne sobom u samoći i da ne podlegnu strahu i pristanu na bilo kakav odnos, samo da ne bi bile same. Sa muškarcima stvari, izgleda, stoje drugačije. Postoji nešto maglovito, nekakav tabu u muškom singl statusu. O tome se malo govori, a i to malo nije sasvim konkretno, nego onako, izokola i uzgred – kao kad pominjete rođaka alkoholičara, psihopatu, zatvorenika, koga nije prijatno pominjati. Kao da je normalno da su muškarci razuzeti, kakvi god da su, jer se žene upinju da postignu onu množinu koja im je zadata genetikom, i kao da je normalno da se oni trude da ostanu singl koliko god mogu duže, jer to je za njih period slobodnog streljaštva, lova i ribolova, takoreći zabava i provod bez obavezivanja, za čime valjda muškarci prirodno teže. A opet, kad je muškarac ozbiljno singl, u ozbiljnim godinama i daleko od lovačkih zabava i pecaroških poduhvata, on je sumnjiv. Sa njim sto posto nešto debelo nije u redu, čim ga ni jedna nije htela ili nije uspela da ga trpi. Oni čak i izgledaju sumnjivo. Dah ofucanosti i neurednosti oseća se i kod onih koji su zainteresovani za žene i povremeno uspevaju da ostvare neku vezu, iako su sve češće i u sve dužim periodima sami.
Singl žene u istom položaju, u zrelim godinama i bez stalnog partnera, najčešće ne deluju kao očajnice. Bave se svojim poslom, imaju svoja interesovanja, krug prijatelja, putovanja, cene svoju samoću i privatnost, svoj novac troše na sebe i obično izgledaju bolje i mlađe od ostalih žena svojih godina koje imaju decu, brakove, partnere. One su verovatno saznale o sebi suštinske stvari i više se ne upinju da ostvare partnerstvo, jer taj oblik emotivnog odnosa sa muškarcima nije za njih.
