Možda uopšte i ne razmišljaš da li veza u kojoj si nekuda vodi i ako ne, koliko će uopšte trajati, rukovođen onim „trajaće dok nam oboma bude lepo“ . Muškarci prečesto zastupaju taj prepogrešan stav, kao da su lepe stvari koje vas vezuju nešto što se dešava nezavisno od vas, što pada s neba i onda kad presuši, vreme je da svako krene svojim putem u potragu za plodnijim oblastima. I tako od jednog sušnog do sledećg kišnog područja, dok se i ono ne osuši, pa opet u krug. Kao da je to neki ideal kome muški rod stremi, jer je to način da uvek budu u nekoj vezi, a zapravo uvek slobodni, znajući da mogu da odu u svakom trentuku, kad im više ne bude lepo. Da prestanu da se igraju.
Ali ljubav nije igra, ako se u njoj igraš nečijim srcem, nečijim ulaganjima u budućnost, težnjama i planovima. Zato se i muškarcima dešava da se nađu u vezi u kojoj ne znaju šta će, a ipak ostaju u njoj – jer već imaju dovoljno lošeg iskustva, jer se plaše da budu sami, jer su ustanovili neke navike i ne žele da remete svoj komfor – iz svih pogrešnih razloga, ne pokušavajući da poprave odnos u kome se nalaze, niti da ga prekinu, niti da razgovaraju sa partnerkom o onome što ih muči i što im smeta. Parovi tako opstaju godinama, zaglavljeni u vezama koje nikuda ne vode, ne napreduju, ne rezultiraju povećanjem bliskosti, uspostavljanjem zajedničkih ciljeva, brakom, stvaranjem porodice – ili se potomstvo nametne usput, a onda ostaju u lošim brakovima u kojima nisu ni želeli da budu i u kojima ne znaju šta traže, a sebe svakako ne nalaze. U suštini, kad ne znaš šta ćeš sa vezom u kojoj se nalaziš, vrlo je verovatno da zapravo ne znaš ni šta ćeš sam sa sobom.
