Svake noći provodite sve više vremena pred kompjuterom, a sve manje u krevetu – idete na spavanje tek kad ste sigurni da je ona već zaspala i da vas neće spopadati. Izbegavate seks. Izbegavate svoju partnerku, na sve načine. Zapravo, pukušavate da gurnete još đubreta pod onaj isti tepih, koji više ne pokriva ni ono što ste do sada nagurali – lepo vidite sebe kako to radite i ne možete da prestanete. Kako čovek tek odjednom da digne glavu i suoči se sa ružnom isitinom? Jer to znači da sa njom morate da porazgovarate i da je gledate u njeno ružno lice. Istinu, ne partnerku. Ružno lice istine je obično vaše sopstveno u ogledalu realnosti. A to je baš ono što pokušavate da izbegnete – da se poduhvatite realnosti i sa njom sravnite račune. A to ravnanje računa vodi vas u proglašavanje bankrota i vi to dobro znate, zato i ne pokušavate da se bavite matematikom.
Ipak, matematika se i dalje bavi sama sobom i računa vas, kao i sve drugo. Jedan i jedan su i dalje dva, iako vi osećate da vas je ta dvojka progutala bez žvakanja i da vas polako vari. Mnogi muškarci se ovako osećaju u dugim vezama. To nije nikakav razlog da se i vi tako osećate i minut duže od vremena koje ste već potrošili osećajući se bedno. Jer to je osećanje bede. Totalnog deficita. Nemate više šta da date, ne primate šta god da vam se daje, ma i ne primećujete da vam se nešto daje, jer nema onoga što vam je jedino potrebno. A šta je to? Mislite li da je sloboda? Sloboda da ustanete i odete? Ali kuda ćete? Gde god da ste krenuli, svog zarobljenika nosite sa sobom. Ili on nosi vas.
