Da razjasnimo. Što ti moraš sve da znaš? Meni to kad neko kaže, ja ućutim i povučem se, jer sam normalan čovek. Nisam neki smor. Ni paćenik, ni siledžija, kao neki. Mada, moji ortaci su većinom svi normalni ljudi. I nikako mi nije jasno, šta vi žene mislite kad kažete kako nigde nema normalnih muškaraca? Koja je to mera normalnosti koja kod nas nije u upotrebi? Nije da baš čeznem da saznam, nego, onako. Pitam za druga.
I kad me tako drsko i sa tim namrštenim obrvama i stisnutim ustima pitaš gde sam ja to bio i zašto ti se nisam javljao, dođe mi da ti kažem, nisam ti se javljao jer sam bio tamo odakle nisam mogao da se javim, ali ne kažem. Zato što znam da to za tebe nije objašnjenje i da ćeš da poludiš. A na kraju tog ludila sledi plakanje, lupanje vratima i istrčavanje u mrak, a ja jebeno mrzim plakanje, diže mi se kiselina u želucu od lupanja vratima i ultimativno me mrzi da jurcam za tobom po marku. Pa pošto kao svaki normalan muškarac, želim osmeh na ženskom licu, osećaj dizanja niže od stomaka i neke mnogo zabavnije aktivnosti po mraku (dobro, bolje po diskretnom svetlu) ja progutam svoj normalan muški odgovor i počnem da balavim nešto o tome kako je bila gužva i kako uopšte nisam ni čuo telefon da zvoni, a poruke sam eto, video tek kad sam se vraćao, a u busu je bila gužva i nisam mogao da držim telefon, jer sam održavao ravnotežu.
