Ona je sve što jeste mnogo više nego ti
Ona je to što jeste. A ona je toliko toga. I to sve odjednom. Stalno je sve što jeste, a to je baš mnogo toga. I kad ćuti i ne radi ništa i kad te pažljivo sluša, kad se smeje tvojoj duhovitosti i izliva jedino toplinu, ljubav i razumevanje, ona dominira. Nekako je prisutna sto posto, a njenih sto posto u odnosu na tvoje postotke, nekako deluje kao da je barem trista posto. Uz nju, osećaš da sve možeš, jer te njena energija zanosi i uznosi. Za nju si fantastičan, zanimljiv, genijalan, zabavan, neodoljiv, seksi, prelep, divan, dirljiv, dubok, romantičan… ali kad poželiš da odeš i oprobaš sve te sjajnosti na nekom drugom, nekako ne ide. Kao da ti se zvezda gasi, kad nema njene svetlosti da te obasjava. Kao da si samo uz nju tako sjajan. A taman si poverovao da si toliko super, da sve možeš – i bez nje. Negde u tom trenutku počinješ da osećaš suparništvo. Više ti se ne sviđa što je ona toliko toga i što je to sve tebi pruženo bez rezerve, jer se gušiš u tom izobilju. Hteo bi da budeš glavni, ali stvarno glavni, a ne da te ona pušta. Jer ona te pušta, povlađuje ti kao učiteljica omiljenom učeniku, navodeći ga da otkrije svoje potencijale i da se uobrazi zbog toga što ona misli da je on super poseban i jedinstven.
Ona je super posebna i jedinstvena i svojom posebnošću svemu oko sebe daje poseban smisao. I tebi. Ali i ti si super poseban, samo, jbg, nisi posebniji od nje. A ti bi da budeš. I onda poželiš neku manje posebnu curu pored sebe, neku koju ćeš zaista zaseniti svojom autentičnošću, jer ona nema čime da zaseni tebe, neku praznu i običnu, koju ćeš ispuniti svojom neobičnošću, koja će biti očarana tvojim prikazivanjem sebe i koja neće imati šta da prikaže tebi, barem ne tako da zaseni tvoj performans.
