Šta treba da znaš kada se zabavljaš sa devojkom koja ima standarde?

Ona ne zna da li to ume, ali zna da može da nauči i veruje da ćeš je u tome voditi, pratiti i podržavati. I u suštini, to trojstvo je taj najvažniji standard, sa kojim nema kompromisa. To su koraci plesa zajedništva. Gazićete se po prstima dok naučite. Ispadaćete iz ritma, sudarati se nosevima i kolenima, klackati se mrzovoljno dok onaj drugi improvizuje neke komplikovane i zamorne pokrete, skakutaćete polku, dok onaj drugi igra valcer, čućete različitu muziku i nećete moći da se dogovorite uz koju da plešete. Dok ne naučite. Da pazite, da se ne gazite. Da se gledate u oči i da samo klizite. Da se nežno i osećajno grlite i lagano vrtite u krug, na najjednostavniji način. Da pravite figure. Da se udaljite za korak i dozvolite onom drugom da se bacaka, pravi špage i piruete, da se pravi važan i ubira aplauze. I da ga dočekate u zagrljaj, kad se umori od potvrda ega i kad mu zatreba potvrda ljubavi. Naučićete da budete tu. Jer to spada u ono nerazdvojno trojstvo onog standarda sa kojim nema zezanja, nema pregovaranja, nema kršenja. Vodi. Prati. Podržavaj.