Kako ja to hodam, majke ti?!
Pa vučeš noge kao ranjenik, treskaš stopalima kao slon, klatiš se kao vrata od šifonjera, koja nećeš da popraviš, a sto puta ti je rekla, ali ti to namerno nećeš da uradiš, zato što znaš koliko je to nervira.
Ček’ bre. Šta sad? Hodanje ili jebena vrata?
Aha, to ona tebe hoće da sludi. Ali ne daj se care! Ti znaš da ona to ne radi namerno, nego luda, sirota. Ne daj da te uvuče u svoju paranoju. Ako počneš da razmišljaš isto kao ona, prs’o si.
Probaš da povedeš računa, da spuštaš dasku na WC šolji, da obrišeš patos posle tuširanja, da ubaciš gaće i čarape u korpu za prljav veš, da se izuješ čim uđeš u kuću, da je ne dozivaš s vrata, jer možda spava, meditira, telefonira, pa da je ne uznemiravaš, setiš se da doneseš i cveće kad odeš na pijacu po krompir i paradajz, pitaš je da gledate zajedno neki film koji ona odabere…
Ali šta? Zamka. Gde god korakneš svojim medveđim vratima od šifonjera, upadaš u zamku. Jer jednom zaboraviš da spustiš dasku, ostaviš mokar peškir na mašini, a gaće i čarape na podu, ušetaš obuven u sobu, pozoveš je sav raspoložen s vrata, jer si doneo cveće da je obraduješ i klaaannng, kljuse se sklopilo, zamka je škljocnula.
Namerno si to uradio. Kako si mogao da zaboraviš? I šta sad, misliš da ćeš da se iskupiš tim sparušenim buketom od koga joj izlazi alergija na sparušene bukete?!
Ili beži, ili prihvati da živiš s ludakom. I da će biti sve gore. Paranoja ume da preuzme skroz, da se razmahne, razgrana i procveta, kao ništa što bi ti mogao namerno da odneguješ.
