Ako shvatate iskrenost kao nešto na šta se odvažite povremeno, jer imate nešto da priznate i poverite, nešto što vas muči i želite toga da se oslobodite, onda niste iskreni, nego sebični. Druga osoba nije vaš ispovednik i vaša iskrenost će je povrediti i vi to znate – ali smatrate da ona treba ipak da ceni vašu iskrenost, odnosno vaše priznanje. Zaboravljate da ono dolazi posle laganja, prikrivanja, izdaje i hvatate se za snagu iskrenosti koja to nije. To je obično olakšanje savesti. Iskrenost dolazi pre nego što dođe laž, prevara, izdaja, prikrivanje. Jer se ona sastoji u poznavanju i deljenju svojih osećanja.
Dakle, da biste bili iskreni u vezi, ne morate partnerki da poveravate svoje “grehe”, treba samo sa njom da razgovarate o svojim osećanjima.
A da biste mogli sa njom da razgovarate o svojim osećanjima, morate se najpre dobro i temeljno porazgovarati sa sobom. I morate to stalno činiti. A ti razgovori nisu prijatni. Zovu se suočavanja.
Psiholozi ističu komunikaciju kao ključ stabilnog odnosa i zdrave veze i stalno insistiraju na tome da partneri treba redovno da razgovaraju – ne o tome kako su proveli dan i šta planiraju sutra, nego o svojim osećanjima, brigama, strahovima, ljutnji, nesigurnosti. O svemu što ih obradovalo, “podiglo”, dalo im nadu i motiv, kao i onome što ih je obeshrabrilo, rastužilo, zabrinulo, uplašilo i uznemirilo.
Ukoliko pokušavate pred partnerkom da održite sliku snažnog, stabilnog i opuštenog muškarca, prvo što treba da znate, jeste da ona verovatno već zna da ste uznemireni, zabrinuti i nesigurni. U startu, nemate nikakvu sliku, koju treba da održavate, osim one u svojoj glavi. Vaša slika je namenjena vama, a ne njoj.
