Znam zašto smo ovde, na ovoj prijatnoj zeleno-plavoj planeti, kao na Titaniku, koji se punom brzinom kreće u susret nekoj kosmičkoj santi leda. Naputovaćemo se mi dotle, naputovaće se i mnogi posle nas, ali ovo nije priča (samo) o apokalipsi, o potopu, karmi i sudbini. Nego o muško – ženskim odnosima, ako vam se više nije smučilo da bistrite ovu problematiku. Meni nije. Ali nešto mi je sinulo. Ne znam kako mi je sinulo tek sad, posle pola veka bistrenja, ali za spoznaje nikad nije kasno, valjda. Mada, možda bi mi ta spoznaja bila korisnija u životu, da sam je stekla pre tridesetak godina. Tja. A možda i ne bi. Neki ideali treba da potraju, održavaju vitalnost i ludilo na nivou. Mada mi se ponekad čini da je to ludilo najvitalniji deo mene. Moj idealizam se sastoji u nepokolebljivoj veri da smo svi mi – muškarci i žene – pre svega ljudi, duhovna, svetlosna bića, ujedinjena u svojoj suštini i da je pitanje napretka čovečanstva osvešćenje tog jedinstva. Kao, nismo mi toliko razlličiti, ista smo vrsta, ljudi smo. Potrebni smo jedni drugima, da čovečanstvo bude kompletno.
Dobro, to je sve možda istina. Ali sa moje tačke gledišta. Možda ja nisam ni sa Venere, nego ko zna sa kog sam kosmičkog kamena dopala.
Nego, muški svete sa druge planete, hoću da ti kažem da mi se čini da sam u stanju da te prihvatim takvog kakav si. Elijen u mom sistemu vrednosti, u mom idealizmu, u mom ludilu. To tebi (muški svete) verovatno ništa ne znači, ali baš me briga, meni znači. Ne znam da li se ti osećaš kao da pripadaš ovde, da li ti se čini da su žene elijeni i kako se nosiš sa tim neskladom između muškog i ženskog sveta. Ali možda se ne nosiš, a možda te i to baš zabole.
