Dakle, meni se čini da smo dospeli ovde, na ovu planetu kompromisa među nepomirljivim suprotnostima, zato što je ovde moguć suživot. Vi sa Marsa i mi sa Venere (dobro i ja iz ko zna koje p…e materine) možemo ovde da postojimo zajedno, mada možda je tačnije reći da postojimo paralelno, svako u svojoj realnosti i da se po potrebi udružujemo. A potrebe, srećom, postoje.
I moram da vam kažem šta mi se desilo. Slušala sam jedno pola sata muški razgovor. O ženama. O suprugama, devojkama, kres varijantama, u mladosti i kasnije, kad dlake oko kite počnu da sede. Ni sa jednom rečju se nisam složila, ma ništa nisam razumela, osim da je to nešto suštinski različito od onoga što ja mislim i osećam. Što se mene tiče, da sam pokušavala da hvatam beleške ili da translejtujem taj razgovor na ženski jezik, to bi bilo nešto kao „ja muškarac, kurac, muškarac, ja, pička, pička, pička, ja kurac, ja muškarac, pička, tačka.“ Oni su se odlično razumeli, toliko sam razumela.
Ali slušala sam ja i ranije muške razgovore, koji su isto tako zvučali. Novo je što uopšte nisam imala potrebu ništa da prokomentarišem. Ćutala sam. Zezali su me: „Ćero, je l’ ti to ‘vataš beleške, pa ćeš da nas turiš u tekst?“ Naravno i naravno. Samo, novo je to što u tom tekstu (ovom) nema naboja ogorčenja, razočaranja, nema ni nešto puno cinizma, čini mi se. Ali možda mi se čini, jer sve mi se više čini da nam se svima koješta čini i da se naše realnosti sastoje od pričinjavanja. Od tumačenja, doživljavanja, ubeđenja, očekivanja. I šta je tu realno?
