Dobra veza ume da preživi krize. Ne neke spoljašnje krize, koje vam daju priliku da se držite skupa i učvrstite vezu, to nije ništa u poređenju sa ličnim i emotivnim krizama, koje se tiču veze. Kad neko od vas počne da se pita da li je to sve što u odnosu može da dobije i iskusi, da li će se partner ikada promeniti i pokazati više fleksibilnosti, više pažnje i razumevanja u odnosu na ono što je njemu važno, a partneru nije i kad zaključi da odgovori koje bi želeo da dobije na ta pitanja – nisu tačni. Da, to je sve što ćete dobiti i iskusiti u odnosu, osim ako ga ne produbite i proširite širenjem svojih granica i svojih potreba i zahtevom da partner doprinosi na isti način – da uči i da se razvija. Partner se neće promeniti onako kako vi hoćete, ali može da napreduje i da se razvija ako to želi, ako uvidi da mu je to potrebno iz ličnih razloga, kao i zbog dinamike veze.
Ako stvari uvek radimo na isti način, ako isto reagujemo, isto se svađamo, isto se volimo i ne volimo, isto zapostavljamo i potiskujemo stvari koje smetaju partneru, veza će uvek biti ista. Stagniraće i osećaćete se zarobljeno i sputano. Ali kad se suočite sa ovakvim stanjima, razmišljanjima i zahtevima, ne znači da je veza loša, nego da je realna. Svi se u vezama suočavaju ili ne suočavaju sa ovim. Mnogi parovi pristaju da ostanu zarobljeni u istoj šemi, da se uvek svađaju oko istih stvari i da nikada ne iskorače iz sopstvenih ograničenja, a malobrojni naprave pomak, jer se tokom krize duboko preispitaju, nemilosrdno i bez samozavaravanja, a zatim opet odaberu svog partnera i svoju vezu, jer se za njih vredi boriti i truditi, pa čak i menjati sebe.
