Ludilo je agresivno svakako, a ludoj ženi treba pomoć i zaštita. Ali ne vaša. Nego stručna pomoć i zaštita koju pružaju samo rešetke, a namenjena je prvenstveno onima sa spoljne strane kaveza.
Ima više vrsta ludila, ali ja sada ne mislim na ona koja same izgradimo, ne bi li se odbranile od onoga što mrzimo, što u nama budi agresiju i želju za ubistvom, iako smo veoma mirne i humane. Ne mislim ni na kreativna ludila, na kojima niču stanja obuzetosti stvaranjem, za koja je potrebno ispovrnuti svoju ranjivost, ogoliti živce i poslužiti sebe sirovog krvožednom bogu umetnosti, što je moguće samo uz pomoć ludila koje te kroz ceo stvaralački proces sprovede očuvanog razuma. Dakle, ne mislim na ludila koja čuvaju pamet, dušu, srce, jer predstavljaju odbrambene mehanizme, stvaralačke metode i utočišta za sve što bi se slomilo i zatrlo pod pritiskom normalnosti.
Mislim na glupa, tripozna, zla ludila, koja jedu i pamet i dušu i srce i to ne samo osobi koja je što je luđa, sve udaljenija od sebe, nego i svima oko nje, koji postaju njeni čuvari, dok su zapravo zatočenici. Moćno je razaračko ludilo, uvlači u sebe sve oko sebe, jer je neprestano gladno. Ne zna za mir, jer nije sposobno da nađe mir, ne zna za zdrav razum, jer ga možda nikad stvarno nije ni upoznalo, jer se samo celog života sve više udaljavalo od njega. Luda žena stvarno u nekom trenutku postane glupa, čak i ako je dugo bila veoma inteligentna.
