Naljutićemo se toliko, da ćete se osećati krivima i ako vam logika govori vrlo glasno da to nema pojma, da nije logično i da je neodrživo.
Bolje vam je da nas ne ljutite. Ako uopšte mislite da dobijete izvinjenje. Pogotovu ako mislite da sada najzad uopšte nemate zbog čega vi da se izvinjavate. Jer, izvinjavaćete se na kraju. I osećaćete se kao budale.
Ako budete insistirali na tome da nam čitate bukvicu i držite nas u skrušenosti i slušate ponovljene molbe za oproštaj i da nas ucenjujete zbog naše greške, igrate na pogrešnu kartu. Izgubićete na kraju. Verovatno nas. Možda vam to ne izgleda kao najgora opcija, jer ste ljuti.
Ali pitajte one što su se zajebali. Što se nisu izvinjavali kad su nas naljutili zato što su se naljutili. Jer takav jedan je izmislio onu definiciju prostoće s početka teksta.
Mi znamo da izvinjenja ne vrede. Ali želimo da vam verujemo i da vam oprostimo jer vas volimo i ne želimo da vas izgubimo, iako pravite gluposti. Osim toga, opraštanje nas stavlja u nadmoćan položaj, a vama prećutno daje sigurnost da ćete nas uvek obrlatiti. Vi ste jedini na dobitku sa našim prihvatanjem vaših izvinjenja.
Zato nemojte oklevati da se izvinjavate, naročito onda kad mislite da to uopšte nije logično.
