Mi ne primetimo koliko smo pijavice, kako vas apsorbujemo i pretvaramo u prikolicu – vas ili sebe, u zavisnosti od toga da li relaciju posmatraju naše prijateljice ili vaši prijatelji. Ah, da i naše prijateljice će morati da nam se poveravaju pred vama, ili da nam se ne poveravaju. Neka se samo usude da nam kažu kako žele da se druže samo sa nama, bez njega kao neizbežne prikolice.
I kad počnete da se opirete i eskivirate i minirate naša očekivanja i zamorne zahteve zajedništva u kome se ne snalazite tako dobro kao mi, jer tu niste na svom terenu, osećate se sputano, obuzdano, zaulareno i zajahano, mi počnemo da se osećamo izdano. Hoćete da se oslobodite zaprege koja vuče kola puna zajedništva, hoćete galop na vetru, zelenim pašnjacima individualnosti? Ua, izdajice.
Ne dajte nam da vas upregnemo. Zadržite svoj prostor i zahtevajte da i mi zadržimo svoj. Podsetite nas koliko smo vam zabavne i dragocene zato što smo posebne, svoje i neukrotive, a ne zato što smo krotiteljke i vlasnice zlatnih kaveza. I koliko ste bolji i više nas volite i dobrovoljnije nam pripadate, kad ste svoji i slobodni da nas poželite, a ne da samo pristajete na nas.
