Kad namirišu krv, regularne kučke pretvaraju se u divlje zveri. Što je najgore, kad namirišu krv i vrlo plemenite i miroljubive žene pretvaraju se u divlje zveri. Kidišu. Da puste još krvi. Da dokusure. I pri tom se naslađuju.
Čak i one koje mrze to što rade i koje su zaprepašćene otkrićem da su sposobne da se osećaju tako krvoločno.
Sve mi otkidamo na flafičaste mace, zeke, kuce, mede i sirote male hrčke. Ali onog momenta kad naš macan i zekan postane mekan, nama izrastu očnjaci i zavibrira režanje duboko u grlu.
Skačemo, hvatamo za vrat i držimo. I protresamo s vremena na vreme. Same sebi komandujemo mir i mesto i tako žrtva preživljava, do sledećeg momenta mekanosti.
Samo se delimično šalim. Maleckim delimičnim delom.
Ali polako macani. Nemojte mešati slabost karaktera sa osećanjima. I nemojte mešati mekoću srca sa mekoćom k..ca.
Duboka osećanja i visoka erekcija su na ceni. Pičkinstvo i zbunjenost bude u nama drevne ubilačke nagone. Jer neodlučni slabić ne može da zaštiti nas i naše potomstvo.
A u našoj pećini nema mesta za neodlučne i slabe mužjake. A naša pećina je ona u kojoj odrasta naše potomstvo. Ili ona u kojoj smo pomislile da će možda naše potomstvo odrastati.
Ne, ne, sve ste pogrešno shvatili!
