Postoji suptilna razlika između vaših pokušaja da se izvučete iz neke neprijatne situacije, ne priznate neki prekršaj ili nešto sakrijete tako što ćete nas ubediti da smo blesave, da tripujemo i da nam se učinilo i između našeg stava o tome da li dozvoljavamo da nas pravite ludima, ili se bespomoćno nerviramo što vam je to opet pošlo za rukom. U suštini,radimo isto. Igramo igru. I trujemo odnos.
Trebalo bi da znate na čemu ste i da nas ne potcenjujete. Možda vam se samo čini da ste se opet izvukli, dok je nama lakše da oćutimo i pravimo se da vam verujemo. U tom slučaju, očekujte sitne osvete. I nemojte se čuditi zašto imate osećaj da ste u nemilosti, kad je naizgled sve u redu.
Nismo mi lude toliko, čak ni kad smo prilično lude.
A kad smo baš ljute i kad nam dosadi da nas ubeđujete, prepoznaćete alarmantno stanje kad počnemo kao ludače da vičemo „nemoj da me praviš ludom“.
E sad, to će se možda desiti baš onda kad stvarno ništa niste zgrešili, u nekom šašavom spletu okolnosti koji liči na onih prethodnih dvesta, kad smo prećutale i progutale i dopustile vam da nas ubedite, iako smo dobro znale da smo u pravu. Marfijev zakon. Prihvatite to kao muškarac i budite pametni. Lepo sve priznajte, izvinite se i zamolite za oproštaj.
