Ako ste smarači, nikakav savet i preporuka o tome da ne budete smarači, neće vam vredeti. Ali ako ste u suštini inteligentna bića, sa kojima se može popričati o koječemu, nemojte smarati, k’o Boga vas molim. Imam traume od smarča, koje znam kao zabavne i šarmantne ljude.
Elem, jedne prohladne jesenje večeri sretnem starog druga, koji se bogznakako obraduje što smo se sreli i pozove me na piće u obližnji kafić. I pozove još jednog starog druga da nam se pridruži. Obradovah se neočekivanom prijatnom druženju.
Sedosmo u separe. Moj stari prijatelj, koji je pesnik i moj stari prijatelj koji je slikar. Vazda zabavni i duhoviti. Bili nekad. Međutim, ubrzo dokonah da moj stari prijatelj pesnik, koji je sada pretežno i dominantno advokat, ima neka poslovna pitanja i zajedničke interese sa mojim starim prijateljem umetnikom, koji je pretežno i dominantno nastavnik i ima neki spor, kroz koji ga vodi advokat. Pesnik. Advokat. Ne zvuči li to čudno?
Ali, mišljah ja naivno, advokat čuva i neguje svoj duh pesništvom, da mu pravne ujdurme i sticanje novca ne pojedu dušu. I slikar nastavnik, valjda čuva dušu svojom umetnošću da se ne pretvori u matoro zvocalo naviknuto da ga svi slušaju, ili da barem ćute i prave se da ga slušaju dok bezočno smara.
Ah, pogreših silno.
Dobro, možda nije bio trenutak. Možda je problem bio gorući. Pa su morali da ga još rešavaju, tu u separeu kafea. U mom prisustvu.
Ma daj. Budalaština. Znate, ja imam decu i samohrana sam majka i mala mi je plata i blablabla. Na pamet mi nije palo da ih smaram bilo kojim svojim gorućim problemom. Malo zato što takve nije moguće rešiti u separeu u kafeu, u društvu koje se sastalo zato što im je drago što su se sreli i seli da porazgovaraju posle sto godina, a više zato što sam, jebiga, kulturna.
Muškarci izvršiše svoju svetu dužnost naručivanja pića dami (voćni čaj) i odjebaše me načisto. Neko vreme sam uljudno pokušavala da pratim njihov razgovor, čak sam ubacivala pitanja tamo gde mi se učinilo da povezujem i provaljujem stvari, na šta su oni samo bacali brze poglede na mene (kao, ko je pa sad ova smaračica i šta ‘oće kog vraga) a onda se vraćali svom živom razgovoru.
Pokušala sam da gledam u ljude okolo. U dekoraciju. Da mirno srkućem čaj i razmišljam o smislu besmislenih susreta starih prijatelja. Ali jedino sam uspevala da mislim o tome koliko je uvrnuto, seljački i retardirano što se jedna žena smrtno dosađuje u društvu dvojice muškaraca, koje poznaje kao ljude od duha. I onda više nisam mogla da izdržim ni sekund. Izvadila sam iz tašne torbicu za šminku, koja ima ogledalce na poklopcu, otvorila je i pogledala se. I počela ragovor. Glasno:
„Draga, pa šta radiš, kako si? Super mi izgledaš!
Dobro sam, stvarno, dobro se osećam. Jedino što mi je malo dosadno, došla sam s prijateljima na piće, a oni me uopšte ne primećuju.
Ne primećuju tako upečatljivu osobu? Ili ti nisu prijatelji, ili nisu normalni!“
Skrenula sam im pažnju već prvom rečenicom, prilično su se zabezeknuli. Ali moj performans je načisto propao, da znate. Već sledećeg minuta, opet su me zaboravili. Onda sam odustala, pokupila pinkle, zahvalila se na piću i otišla. Nisam sigurna da su primetili. Ali znam sigurno da više nikada neću otići sa njima na piće. Čak i ako se sete da me pozovu.
