Dakle, poznato mi je stvarno ludilo. Ono koje te tera da se umotavaš sam u sebe, da se osećaš ranjivo, izloženo, povređeno, unakaženo i prokaženo, da osećaš prisustvo crnih oblaka pretnje, koje te isteruju iz kože i iz pameti, dok čekaš da se crna kiša izlije na tebe i da te sprži grom. I nikad ne padne ta kiša, i nikad te ne potrefi munja sa nebesa, samo te čekanje i strepnja nateraju da svariš sopstveni želudac i nosiš rupu u stomaku, dok se istovremeno osećaš kao džak pun kamenja. I onda svaka disonantna reč postaje munja zarivena u mozak, svaki usputni smeh pljusak podsmeha po našoj glavi, svaki pogled optužba i osuda za zločine koje nikako da počinimo. I onda digneš ruke od svega i upotrebiš konopac. Ili žilet. Ili voz. Ponekad i vatreno oružje, koje ponekad uperiš u ljude oko sebe.
A dok ne dođe do dizanja ruku, mučiš se i boriš. Piješ antidepresive – najmanja i najrasprostranjenija stavka. Pola sveta je na antidepresivima. Prosipaš svoju ludačku energiju po ljudima, držeći propovedi, vrišteći na decu, sikćući na muškarce, brecajući se na kolege i prijatelje. Pokušavaš da plačeš, pokušavaš da se smeješ. Pokušavaš da osećaš. Jedino što osećaš je strah, udenut kroz rupu u stomaku, kao konac u iglu. Ništa se time ne može zakrpiti. Ležiš i spavaš dvesta sati. Ležiš i ne možeš uopšte da spavaš.
Dobro razmisli sledeći put, kad neku ženu optužiš da je ludača. Možda će ti zabosti viljušku u oko, a to što si bio u pravu, neće ti ništa značiti u tom trenutku. Možda je stvarno luda, ali bezopasno. A možda je samo drugačija. Slobodna, svoja, razigrana, pršti kao vodoskok i blista kao vatromet. Možda ona nije luda, nego si ti uskogrud, uplašen, ograničen.
