Čuješ ti dobro, samo selektivno. Kao i svi koji se prave gluvi. K’o moja baba, kad onako srećno ne čuje ništa za šta je boli uvo i hvata samo po neku reč i pravi se da učestvuje u razgovoru koji je totalno smara, a kad vam postane naporno, ona samo slatko nafiluje „ne čuje baba, sine“. A kako čuješ kad te psujem, jebem te gluvu, promrmljaš sebi u bradu i vidiš kako se baba trza i strelja te pogledom. A to čuješ, a, vikneš pobedonosno, a baba te dostojanstveno iskulira sva uvređena dvostrukom uvredom.
Pa bre, ste zajedno išli na neki kurs, ti i moja baba, a?
Kad počnem da ti pričam kako se osećam zbog tamo nečega što se desilo među ljudima koje ne poznaješ i baš te briga, tačno osetim trenutak kad počneš da se smaraš, a to je malo pre nego što prestaneš da čuješ šta govorim.
Proverila sam, kad nisi slušao. Ovako, otprilike: “…a ona valjda ima neke probleme kod kuće, majka joj je bolesna, a i nije samo to, nego je maltretira svojom nemoći, pa ko će ga znati, žena valjda na kraju živaca, mada nije to opravdanje, svako ima neke probleme, dala sam pedeset hiljada za čizme od onih para što misliš da ja nemam pojma da ih imaš i posle kako da se osećaš dobro i da razvijaš podsticajno radno okruženje, kad ima takvih bolesnika…”
Stvarno nisi ništa čuo, a klimao si glavom i jednom si čak rekao pa jeste, stvarno, kao baš me slušaš i razumeš. Ma ne čuješ ti ništa što ti se ne sluša, ali da znaš da ću početi to da koristim protiv tebe, pa kad hoću nešto da ti provučem ispred nosa, samo ću da kažem kako sam ti rekla pre dva dana, onda kad sam ti pričala o tome koga će Milica da zove na rođendan i šta planiram da obučem, samo nisi slušao, ko ti je kriv.
