E, to je ženski savet iz nekog filma, ženskog. Ali vi ne gledate ženske filmove, osim ako vas žena na nagovori, a i to samo zato da možete da je zezate kad zasuzi na neku srcedrapajuću scenu.
Ali ja gledam i plačem. I pošto me niko ne ometa, mogu slatko da se iskukam i da se smejem, a i da uočim dobre savete i razmislim o njima.
Pa, verovatno ću duže živeti, ako gledam ženske filmove u ženskom društvu, ili najbolje, sama. Sebi sam prilično dobro žensko društvo.
I kad čovek skonta da je sam sebi najbolje društvo, da sme da radi samo ono što hoće, što mu godi, što mu se sviđa i što mu ide, a to ne uključuje veze, porodicu i brak, a možda ne mora ni da radi, jer ima nasledstvo ili tako nešto… treba li da brine što je neprilagođen? Ili treba da uživa u svom izboru, prihvatajući, razumevajući i voleći sebe, tamo gde niko ne može da mu pruži dovoljno prihvatanja, razumevanja i ljubavi, barem ne na onaj način kako to njemu treba?
Šta vi radite, kad popizdite od toga koliko sve što radite, radite za druge?
Nisu muškarci nimalo bolji od žena u toj vrsti sebičnosti.
Oni će se možda braniti od porodice koja im pije krv, okrećući se poslu i jurnjavi za uspehom, sportu i putovanjima – tojest, bežaće od kuće na sve načine, ali koliko će to biti zdravo sebično, a koliko uz stres i osećanje krivice?
Koliko sebičnosti koja produžava život, čovek – muškarac ili žena – može uopšte da postigne odgovarajući zahtevima porodičnog i poslovnog života?
Vrlo malo, mislim.
Ljubav podrazumeva mnogo nesebičnog davanja, koje često nije adekvatno uzvraćeno. Isto to traži od nas i brak i posao i deca. Možda samo prijatelji daju i primaju ravnopravno.
Ponekad moramo da odgurnemo sve koji nas vole i kojima smo potrebni (i koje volimo i bez kojih ne možemo da zamislimo život) samo zato što osećamo da nam piju krv. Da su svojom potrebom tako konektovani na nas, da nas iscrpljuju, fizički, emotivno, energetski. Traže pažnju i ne obraćaju pažnju na to da li smo raspoloženi ili sposobni da im ukažemo pažnju. Ne znaju da nas vide, spaze, uoče, pročitaju, dok ih grubo ne oteramo ili se pokupimo i privremeno zbrišemo. Ali onda će nas držati našom sopstvenom grižom savesti. E, to je naš problem. Onaj koji moramo da naučimo da rešimo. I da osvojimo životvornu sebičnost. Da znamo da postoji vreme, mesto, okruženje, atmosfera, u kojoj smemo sve što hoćemo i samo ono što nam prija i što nas zabavlja.
Aleksina Đorđević
