Dakle, nije bio PMS nego to što si opet pušio u spavaćoj sobi. Koliko puta sam te molila da to ne radiš? Koliko puta sam se naljutila na tebe zbog toga, koliko puta sam bila ozbiljno povređena time što ne jebeš ni dva posto ono što je meni važno, što me ne poštuješ i baš te briga.
Šta, preterujem? E nije istina. Ako se ja osećam kao budala zato što te molim da ne pušiš u spavaćoj sobi i što sam ti organizovala kutak za pušenje u dnevnom boravku, pred TV-om, sa stočićem za kafu, foteljom i tabureom da podigneš noge i opremila stan jonizatorom, ozonizatorom, ventilatorom i mirisnim štapićima, ne možeš to da nazoveš preterivanjem. Ja sam uvažila tvoje pušenje, a ti ne uvažavaš to što jebeno mrzim dim koji smrdi i uvek, ali uvek, uvek ga osetim, iako me lažeš i praviš ludom i ubeđuješ me da sam u PMS-u. Verovatno se i ne potrudiš da izluftiraš i da malo okadiš tim štapićima, jer te totalno zabole racku. Kad nisam tu, zaboraviš na mene i opustiš se, što mogu da shvatim. Ali kako sam ja luda zbog toga što mi smeta dim, e to ne mogu da shvatim?
A to je samo jedna stvar, to tvoje pušenje, koje znam da sprovodiš iz nekog prostačkog inata i klinačkog otpora, kad se osetiš ugroženo što to što si odrastao uključuje da treba da vodiš računa o tome kako se oseća i neko drugi osim tebe. Da ti pomenem dlake u lavabou, mokre peškire na krevetu, cipele na sred predsoblja, večito podignutu dasku na šolji, smrdljive čarape na podu pored kreveta, m? Je l’ to PMS ili si ti neuredan, razmažen i sebičan? Možda bi mogao da povedeš računa samo zato da ja ne bih tako često bila u PMS-u, a, šta misliš?
Ne propustite:
