Frajeri, mužjačine, muškarčine, dase i tipovi, zadovoljni sobom i svojim uspehom kod žena, u zaletu neke avanture ili muškog hvalisanja među čoporom – zastanite na trenutak. Zamislite da imate ćerku. Devojku, lepoticu, slatkicu, sunce vašeg života. I zamislite njenog momka, frajera, mužjačinu, hvalisavca. Da li vam se zaledio samozadovoljni smešak na licu?
Možda vam je suviše daleka pomisao da ste otac ženskog deteta, ali pomislite na sestru ili majku. Znate, one su žene. I imaju ili stiču iskustvo sa muškarcima. Ne možete vi biti nikakvi frajeri i muškarčine, a da se to ne obija nekoj ženi o glavu, da ona ne nosi posledice vašeg mačizma na leđima i ne plače zbog vas. A svaka žena je nečija ćerka, ili nečija sestra ili majka, ili sve to.
Bolelo bi vas da se neko prema vašoj kćeri, sestri, majci, ponaša kao što se vi ponašate prema tamo nekim devojkama i ženama, koje su poslužile u vašoj frajerskoj praksi. Na kojima ste navežbali površnost, prevrtljivost, nepouzdanost, sebičnost i emotivnu distancu.
