Vidi dušo, dosadila sam ti. I ti si meni. Nekako, to tako ide. Ali glupo je da nasednemo na takav kliše. Jer i svako drugi je nov samo neko vreme. Posle dosadi. A možda prođemo gore sa nekim drugim i zašto da odbacujemo ono dobro što imamo, samo zato što smo se smorili? Ti znaš da sam tvoja, ja znam da si moj, bez obzira na sve. I sa obzirom na sve.
Sad, oni saveti kao, osvežite vezu, unesite uzbuđenje, priredite romantični ugođaj, eksperimentišite u seksu… I to je kliše. Nije za odbacivanje, ali, deluje tako klinički. Možemo mi to malo kreativnije. Ako nam je bliskost ono najbolje što smo uspeli, a baš zbog nje smo se i navikli jedno na drugo, onda valjda možemo da se poigramo na tom terenu.
Zamisli da nisam tvoja. Seti se kako si se osećao kad si me prvi put video. Hteo si da me kresneš.
Možda nikad nisi tako jako poželeo da budem tvoja, kao što si želeo da budem u tvom krevetu. Pa si me pripitomio, ili smo se pripitomili, pa smo se usvojili. I sad smo naši. I to je dobar zaklon od svega što nije naše, a nije dobro. Ali samo se seti.
