Ženi ne treba pet godina zabavljanja da bi se za to vreme predomišljala i usmeravala u pravcu zajedničkog života, braka i porodice. Mi vas ocenimo jednim pogledom, malo vas prošetamo, onda se uverimo da stvari u krevetu funkcionišu i prestanemo da procenjujemo. Dva meseca je svakoj ženi dovoljno da duboko skenira muškarca. Vredan, tolerantan, prznica, lažov, muškarac sa razvojnim potencijalom, slabić i kukavica, sve se to pokaže za vrlo kratko vreme. Jedino što se zaljubimo onog momenta kad pristanemo da vas pustimo u svoj svet i kad se bacimo u intimu i bliskost, pa onda istrajavamo iako su se već pokazale sve vaše manjkavosti. Ako u tom kratkom periodu još uspemo i da zatrudnimo, pa nema tu šta da se misli, odlaže, rizikuje i čeka.
Nije ni čudo što se toliki muškarci osećaju uhvaćeno, zbrzano, uvezano i sapeto, zbunjeno i besno. Nemaju dovoljno vremena da razmišljaju. Ne damo im.
Vaše razmišljanje ume da potraje. A vreme radi protiv svake žene. Ako smo zaljubljene, ili trudne, ili zaljubljene i trudne, koje je to drugo pravo vreme koje treba da čekamo i zašto bismo u ime nečeg što je tamo negde i još ne postoji, propuštale zahteve i izazove života koji su sada i ovde?
Snaći ćemo se usput. Upoznaćemo se usput. Volećemo se usput. Možda neće uspeti. Ali možda ne bi uspelo ni za pet godina. A mi bismo bile pet godina starije. A za pet godina, imaćemo dete od pet godina.
Za nas, komplikovane žene, stvari su proste. Hoćemo sve, sada kad nam se već ukazala prilika. Možda bismo to sve mnogo bolje i kvalitetnije za pet godina, a možda tada više nećemo hteti ovo što hoćemo sad.
Prvi voz koji je naišao, pokupio nas je na stanici, a mi ne iskačemo iz voza u punoj brzini. Usput ćemo otkriti da li je teretni, poštanski, putnički ili brzi i da li ćemo ići do kraja odredišta. Uglavnom, ulazimo u taj voz, kao da je poslednji.
Neke imaju sreće, pa im je prvi voz i poslednji, dobiju spavaća kola prve klase, a krajnje odredište je negde preko granice, na nekoj stanici gde se dobar i ispunjen život često zadržava.
Neke shvate da će sići na prvoj sledećoj, a ispostavi se da je prva sledeća u stvari poslednja.
Dobro. Možda smo mogle da biramo mudrije, da još malo sačekamo, da budemo opreznije. Ali nismo mogle. Jer da smo mogle, to bismo i uradile.
Čekanjem se ne završava posao. A mi imamo mnogo posla i nikad dovoljno vremena. Za razliku od vas, koji izgleda uvek imate sve vreme ovog sveta, čak i kad je sve to vreme samo jedan momenat. Koji upravo propuštate. Jer momenti se ređaju neograničeno kad čovek ima sve vreme ovog sveta. Koje žena nema….
I tako, vama je udobno da se zabavljate dvesta godina, kad rastrošite četiri banke počinjete da razmišljate da možda dolazi vreme za ženidbu, između pedesete i šezdesete ste u najboljim godinama, a kad treba da budete dede, možete da postanete i očevi. Vreme radi za vas.
I kad bismo vas pustile da se razvlačite kao što umete, nikad se ne bismo ni popele na onaj voz.
Izvor fotografija: www.politikaplus.com, www.dnevno.rs
Aleksina Đorđević
