Žene maštaju o tome da ih muškarac savlada, zgrabi u naručje i ućutka poljupcem od koga im se rastapa mozak i curi u gaćice. Ali čik probajte da to uradite, ako niste taj koji se uklapa u njena maštanja. Bićete isprozivani za siledžijstvo, prostakluk i primitivnost, tako da će vam se sve samopouzdanje istopiti i iscuriti u vidu hladnog znoja niz kičmu.
Jer naša maštanja su frankenštajni nakrpljeni od scena iz filmova, sa likovima poznatih glumaca ili momaka u koje smo bile zaljubljene kao klinke, od nezgrapnih komada arhetipskih ostataka u ćoškovima svesti, od romantike tipa ranjeni orao i sentimentalnih besmislica koje popunjavaju praznine u iskustvu.
Mi znamo koliko je blesavo to za čim čeznemo, a ipak očekujemo da odnekud iskoči neka žaba i pretvori se u princa, tako što će nas prisiliti da je poljubimo. I mi sumnjamo da smo baš princeze, a zna se da samo poljubac princeze izmamljuje prinčevsku suštinu iz njenog žabećeg oblika. I mi se stidimo. I besne smo i ljute, jer smo razumne osobe, a imamo tako idiotska očekivanja, a opet, u nama treperi ono nešto što ne možemo da ignorišemo, onaj osećaj koji svrbi u dnu mozga i zahteva da ostvarimo svoje snove i svoja maštanja.
I ko nam je kriv? Pa vi, lažni prinčevi u obliku istinskih žaba. Vi zveri, koje se nikada ne transformišete u prinčeve zbog nas lepotica, koliko god mi pokušavale da vas spasimo voleći vas takve kakvi ste – i potajno se nadajući da će naša ljubav i požrtvovanje izvući iz vas ono najbolje i najplemenitije.
U nama se očajanje bori sa romantikom, razum pokušava da pomiri realnost sa snovima, dok otkucaji naših srca odzvanjaju u zamkama zamkova naših duša, a eho tih otkucaja govori bajka, bajka, bajka…
