Živimo stojeći sa obe noge na zemlji, dok nam srca izviruju preko glava, pogleda uprtog u oblake, razapete između želja, strepnji, ogorčenja, očekivanja, realnosti i potreba. I zato uvek maštamo o spasiocu.
A taj je neko koga naše srce poznaje i voli oduvek, neko ko će umeti da se približi odlučnim korakom, da nam zarobi pogled svojim pogledom i da u njemu pročita sve devojačke tajne i maštanja. I da ih ostvari jednim potezom, da nas zgrabi jednom rukom oko struka, a drugom da nam obujmi lice i podigne ga. I da nas gleda tako rečito, dok ne klonemo i zažmurimo, hipnotisane, očarane, pobeđene. Onda sledi poljubac, nezaustavljiv i neumitan poput sudbine, koja se ostvaruje i zapečaćuje.
Onda se muzika pojačava, a ispod piše The End.
Svadbena zvona odjekuju nam u glavama, kao u praznim halama, otkad znamo za sebe. Oči voljenog hipnotišu nas otkad počnemo da pamtimo svoje snove i sigurne smo da bismo ih prepoznale svuda na svetu, u bilo kom trenutku.
Samo što obično provedemo živote voleći neke sasvim obične žabe, ljuteći se na njih, praštajući im i dajući im sve što umemo, a najveći deo tog našeg davanja za njih je teret i balast.
Molim vas, zgrabite bar jednom ženu koju volite. Zaprepastite je. Ne odustajte čak i ako vam se smeje i pokušava da se izvuče i da vas odgurne. Ne izlazite iz uloge, dok je ne savladate. Probajte.
Aleksina Đorđević
