Ponajpre, hajde da ostavimo postrance teorije zavere tipa, “istina je da muškarci vladaju, ali žene vladaju iz senke”. Svet se menja, ali je još uvek muški. Brutalno muški.
Sve je više muškaraca koji se ne snalaze u toj ulozi. Kriza muškosti stigla je i do industrije zabave. Bez obzira na to što je mačizam živ i zdrav, a i patrijarhat, premda kašljuca i hipertrofira – i dalje je na vlasti, uzrast ženskih prava i sloboda je sve veći. Žene možda nemaju ujedinjeni glas koji se diže protiv vladavine muškarca, ali sve su snažnije kao pojedinci. Civilizacija kao da guši muškarca. Što je stepen muške emancipacije veći, to je muškarac zbunjeniji. Koji deo svoje moći da preda ženi? Kojoj ženi? Svim ženama? Gde je granica? Kako da opstaje kao muškarac, šta da učini da mu opstane muška energija, a odvali ona gromada mačizma koja čuči u svakome? Posebno je u krizi naš muškarac, jer zahvaljujući zagupljujućem učinku patrijarhata na žene nije siguran da je mudro predati ikakvu moć damama. Otuda srpski muškarac ili je neotesana gromada nepoštovanja spram žena ili je neko ko mora da se pravi da je Tarzan, ne bi li odbranio svoju muškost od gotovo nasumičnog i prilično nekultivisanog ženskog poriva za slobodom oličenom u – ponajpre ekonomskom – oslobođenju Srpkinja. Onaj ko pristaje na to da bude civilizovan muškarac, dobija etiketu – gej – i od muškaraca i od žena.
