Jedan jedini zakon koji reguliše dobru vezu, najčešće ne samo da uopšte ne poštujemo, nego nastojimo da ga zaobiđemo na sve načine. On glasi: Ili ćete se menjati zajedno, ili nećete biti zajedno. Zakon. Pravilo. Način. Ukazuje nam kako da uspemo, govori nam šta da radimo ako ne uspemo. Ali ne.
Mi tražimo rupe kroz koje se provlačimo kao pacovi, trudeći se da delujemo nevino i nedužno, bezočno i bahato se oglušujemo o zakon, očekujući obožavanje, vernost i poštovanje, ponašamo se kao kriminalci i to nazivamo ljubavlju. Žene prebacuju muškarcima da to rade češće nego one, da su veći ljubavni kriminalci, ali i mi smo često samo sitni lopovi, koji kradu svoj život same od sebe.
Sklone smo da ostajemo u vezama u kojima se jedino razvija i raste naše ogorčenje, zajedljivost i nezadovoljstvo, kao što ste vi skloni da bežite podvijenog repa iz veze u kojoj se od vas traži jedino da radite na sebi, da se bavite samospoznajom, da otkrivate dubine i suštine ljubavi prema sebi i prema nama. Svi smo glupi. Mislimo da možemo prevariti zakon i ostvariti dobit.
Tražimo brza rešenja i brzo odustajemo, a to radimo čak i kad rešimo da istrajemo u trpljenju – tada odustajemo od svakog razvoja i rasta, a da nismo istinski ni probali. Koristimo lošu vezu da opravdamo svoje neuspehe, strahove, nesigurnosti i nenastojanja. Lažemo sebe da nam je veza kriva zato što nismo srećni i zadovoljni. A onda izmišljamo još laži o tome zašto je bolje da ostanemo u takvoj vezi, nego da nemamo nikakvu. Potpuno se oglušujemo o zakon i intenzivno ga zaboravljamo, čak i ako smo ga nekada čuli.
