Vidite, žene dobro poznaju mušku izdaju, jer imaju sa njom mnogo iskustva. Muškarci nas izdaju na milion načina. Tvrde da nas vole, a onda ne čine za nas ništa što je nama važno i nisu spremni da promene svoje živote zbog te ljubavi, kao što smo mi spremne. Ili se ponašaju baš kako treba, naizgled pristaju na sve, prate odnos, menjaju se i čak nalaze da je to dobro za njih, čine prave stvari i – kuvaju u sebi. Godinama. I onda, kad uoče prvu priliku, kad im se učini da je pravi trenutak (a to je onaj u kome su se ženi složile neke kockice, neki loš period joj se završio ili neki dobar upravo započeo) oni izjave da više ne mogu da izdrže i da se već neko vreme spremaju da donesu odluku i da su sada odlučili i da odlaze. A mi ostanemo zblanute, jer nismo videle šta se sprema i odakle je došla ta izdaja i neko vreme se osećamo užasno i krivimo sebe sto na sat, umesto da odmah shvatimo da je u pitanju izdaja, da pobesnimo i izdajnika osudimo na smrt. Setimo se toga, kad tad, jer u nama žive genetski zapisi vladarki i velikih ljubavnica, onih sa zmijama i otrovima u prstenovima, koje su znale koliko vrede muška srca i kako se igrati sa njima u sopstvenu korist. Izvinjavam se, istina je.
