Odluka da započneš zajednički život sa partnerkom je veliki korak, ali ne tako formalan i zastrašujući kao ulazak u brak – sa svim ceremonijama i očekivanjima koja uz to idu. Neki parovi su ostali zajedno u neformalnoj zajednici, jer im forma uopšte nije važna, a neki su rešili da obave i onaj formalni deo i potpišu papire, a da to nije promenilo njihov odnos i način života koji su zajedno već izgradili. U suštini, stvar je ista – ako želiš da živiš sa nekom osobom, znači da je voliš i poštuješ i da smatraš da je ona prava za tebe. Ljudi se valjda i venčavaju iz tih razloga.
Nekada je brak bio jedini način da ostvariš legitimnu vezu sa osobom koja ti se sviđa, ili da obezbediš svoj status i položaj, osiguraš nasleđe i proizvedeš naslednike – u oba slučaja bilo je promašenih i nesrećnih brakova, a ima ih i sada, kad pritisak društva i porodice više nije tako veliki i neizbežan. Stupajući u brak sa osobom u koju si zaljubljen, posle nekog vremena, kad zaljubljenost prođe, možeš da otkriješ da to nije osoba sa kojom želiš da provedeš život, da ne možete da uspostavite pravo razumevanje i povezanost i da ti taj odnos zagorčava život mnogo više nego što ti pruža udobnost i sigurnost bračnog života. I brak iz interesa može da krene istom stranputicom – u nekom trenutuku, to što dobijaš i što ti je na početku bilo najvažnije postaje manje važno od opterećujućeg i neispunjavajućeg partnerskog odnosa.
