U tom smislu je zajednički život kao “generalna proba” za brak, dobar kompromis. Svakako ćeš nekog brže i bolje upoznati ako sa njim deliš svakodnevicu zajedničkog života, nego ako se viđate onda kad se dogovorite i provodite zajedno ono vreme koje ste odvojili jedno za drugo, dakle, van svakodnevnih obaveza i navika koje svako od vas ima, a o kojima nedovoljno znate, jer ne živite zajedno.
Ideja o zajedničkom životu, o vanbračnoj zajednici, pomaže ti da izađeš na kraj sa strahom od zarobljenosti i nepoverenjem, a možda i prezirom koji gajiš prema instituciji braka. Osobe koje ne žele brak – i muškarci i žene – često imaju averziju prema ideji braka, a ne prema partnerstvu i uspevaju da uspostave jake i duboke emotivne veze i da odlično funkcionišu u zajedničkom životu.
Pomisao da neformalna zajednica nije toliko obavezujuća, da si zvanično zadržao svoju slobodu i da te voljena osoba prihvata i ne vrši pritisak da je “učiniš poštenom ženom” ima rasterećujuće dejstvo. Ti ništa ne moraš, jer te na to ne obavezuje brak, očekivanja, pravila i zahtevi koji ga prate, znači, slobodan si da radiš samo ono što želiš, na šta si spreman i u čemu voljno učestvuješ. Ovaj stav ti dozvoljava da neguješ partnerski odnos, svestan da si tu osobu izabrao jer želiš da budeš sa njom i ona sa tobom i da niste vezani nekakvim spoljašnjim, krutim vezama, nego ste istinski povezani na dubljem nivou. Zajedno ste zato što baš tako želite, a ne zato što ste u braku, pa nemate kud. Naravno, brak može da se završi razvodom, a razvod je psihološki i emotivno mnogo razorniji i naporniji, nego raskid, kojim može da se završi svaka veza, pa i ona u kojoj živite zajedno.
