Zamislite sebe kao glavnog junaka romana ili filma, nekog koji vam se sviđa. Taj lik vam je simpatičan i blizak, jer nije tipičan akcioni heroj, koji donosi sve same ispravne odluke u kritičnim trenucima (pa čak i akcioni heroji zabrljaju, pa se onda nadljudskim naporima čupaju), nego ima slabosti, koje često dominiraju kroz celu priču. A uprkos tim slabostima i manama, glavni lik nekako uspeva da učini pravu stvar, čak i kad je ta prava stvar posledica kajanja, osećanja krivice i žaljenja zbog pogrešnih stvari. Sa glavnim junakom možete da se poistovetite baš zato što nije savršen, što je povređen, što mu nije čista savest, što ima moralne, psihološke i emotivne padove i traume, baš kao i vi.
Zamislite da ste vi, takvi kakvi ste, nečiji lik, koji pokušava da nađe ženu svog života, dok istovremeno ne odoleva prolaznim avanturama, jer je život kratak i besmislen, a osim toga, već je imao ženu svog života i ne veruje da će ponovo naći to što je izgubio. Jer glavne baje uvek imaju za sobom veliku ljubav, sa nekim dramatičnim obrtom, ili su barem razvedeni, jer njihove bivše više nisu mogle da izađu na kraj sa zahtevima održavanja glavnog baje glavnim – bile su sporedni likovi.
I sad, zamislite da tako iskusni (odnosno oštećeni i ošinuti gubicima u životu i ljubavi) krenete da se udvarate nekoj ženi koja je ostavila utisak na vas. Zakazali ste joj sastanak, ona je pristala, jer nešto vidi u vama i voljna je da vas bolje upozna.
