Jedan jedini tačan odgovor na pitanje zašto ni jedna nije dovoljno dobra za tebe, jeste da nisi spreman za ljubav. Čak i kad misliš da tražiš romantičnu vezu, kad ti seks više nije na prvom mestu, treba da se zapitaš šta to zapravo tražiš? Svoju drugu polovinu? Utočište od straha od samoće? Potvrdu da nešto vrediš, jer te neko drugi vrednuje? Pokriće za homoseksualnost koju kriješ – od drugih ili od sebe? Možeš da se ljutiš, mene baš briga, ali ono što sigurno znam jeste da kad te nešto ljuti, onda sadrži dobar deo neke istine koju ne želiš da prihvatiš. Da bi pronašao ženu koja je dovoljno dobra za tebe, treba da tražiš ženu, a ne svoju ideju o tome kakva ta žena treba da bude i čemu treba da ti služi.
Ona treba da bude tvoja druga polovina
U kom slučaju ti takođe treba da budeš njena druga polovina, što u suštini znači da treba da se dopunjavate, što dalje znači da je neophodno da poštujete tu različitost, koja omogućava da ponekad iz totalno suprotnih uglova sagledate jednu stvar i da prihvatite celu sliku – oboje ste u pravu, svako sa svoje tačke gledišta, ali možda je mudrije ili deolotvornije uraditi nešto, ili reagovati ili prihvatiti onako kako to sagledava vaša druga polovina, a ne vi. Za celu vezu od dve polovine, potrebno je da na dnevnom nivou budeš u stanju da promeniš perspektivu – da zaobiđeš ego i pogledaš u suštinu stvari.
Da li si spreman da budeš polovina? I da uradiš ono što je neophodno da bi napravio mesta za drugu polovinu? Da odbaciš ego tripove, da imaš poverenja, da ti ne bude važno ko je u pravu, nego šta je istina? Da se odrekneš dela svoje individualnosti, koja prirodno teži da bude jedno celo – kao slikar koji treba nešto da naslika u saradnji sa drugim slikarom. Pa sad, ti voliš pejzaže, mrtve prirode i pastelne boje, a tvoja druga polovina je nadrealista, koga ne zanima simetrija, tačno osvetljenje i kompozicija, nego simbol i emocija u jarkim bojama. Kako ćete odrediti, pa, sve? Format slike koju pravite. Tehniku kojom ćete raditi. Hoće li svako oslikati svoju polovinu slike, ili ćete se upustiti u najfantastičniji dopunjavački poduhvat na svetu – vi naslikate nešto, a vaša druga polovina dopuni vaš rad, pa onda ona naslika nešto na svoj način, a vi dopunite njen rad. Šta mislite, kako bi se uklopila dva slikara, dve polovine jednog celog? Da li bi svako od njih smatrao da mu je onaj drugi upropastio rad, poremetio liniju, obezvredio zamisao ili bi se svojski trudili da daju svoj doprinos smislenosti ukupne slike? Ili bi jedan morao da se prilagodi dominantnoj polovini i njenoj temi i načinu rada? Kakva bi to slika bila? Kolaž večnog nezadovoljstva i nerazumevanja? Eh, takve su slike mnogih parova koji su počeli vezu oduševljeni međusobnim dopunjavanjem.
