Muškarci češće ostaju zaglavljeni u bivšim vezama, ne uspevajući da puste i krenu dalje, nego žene. I to nije ni generalizacija, ni fenomen, to je deo muškog suočavanja sa bolom i povređenošću, koji zahteva akciju i potiskivanje, dok je ženski način daleko konstruktvniji – mi prihvatamo bol, plačemo i tugujemo i raspadamo se i ne pokušavamo ništa dok smo tako ranjene i slomljene. Čekamo dok se ne sastavimo i ne žurimo u novu vezu. Ni ne pomišljamo na novu vezu dok ne odbolujemo prethodnu. Ali vi muškarci pokušavate na svoj način, a vaš način nije adekvatan.
I tako pokušavaš da ostaneš na visini svog zadatka da budeš muškarac (ma šta to značilo i ma koliko to značenje bilo pogrešno u ovom trenutku) pa se praviš da nisi povređen kao što jesi, pokušavaš da stisneš srce i da iskuliraš, da sprovedeš taktiku izbijanja klina klinom, ali to ne funkcioniše u pitanjima srca. Potiskuješ osećanja preterivanjem i obesvešćivanjem svake vrste – alkohol, opijati, promiskuitet. Pokušavaš da ispuniš rupu koja ostaje nakon raskida veze i ne shvataš da su osećanja ostala iako je osoba sa kojom si ih delio otišla. Zapravo, shvataš, ali to te užasava i onda pokušavaš da potisneš taj užas. Da ga napiješ, da se sakriješ od njega u drugim ženama, da dokažeš sebi da si živ i funkcionalan kroz akciju, kroz seks, kroz isterivanje besa.
