Zašto ništa ne pomaže da preboliš bivšu?

Zašto je tuga tako jaka i tako strašna?

Zato što se u ljubavnom odnosu povezuješ sa drugom osobom na mnogo načina. Deleći telesnu prisnost, povezuješ se kroz seksualnu energiju i ta veza je vitalna i snažna i ne može da se prekine samo zato što ćeš početi da razmenjuješ seksualnu energiju sa drugima. Snaga navike je takođe neizmerna i potcenjena, jer sam pojam ima negativan kontekst i obično se misli na nekakve loše navike, ili na to da nas navike vezuju i oduzimaju nam snagu akcije i sposobnosti da izađemo iz zone komfora. Ali mi volimo svoje navike i ne odričemo ih se nikada, osim ako smo prinuđeni ili životno ugroženi, pa čak možda ni tada. I kad imaš naviku da, recimo, zaspiš priljubljujući se uz telo voljene osobe i udišući njen miris, zašto bi ikada želeo da promeniš tu naviku? Sve što radite zajedno, svaki telesni dodir, način na koji komunicirate bez reči, ili na koji jedno drugom završavate misli i rečenice, sve ono što vas čini ljubavnim parom, pripada sili ljubavi, većoj od vas. A ona ima svoj energetski oblik i realnost, ona je poput trećeg tela, u kome su sjedinjena vaša dva bića. Ta veza je organska i njeno presecanje je traumatično i bolno, baš kao što bi bilo odsecanje bilo kog dela tvog sopstvenog tela. Potrebno je vreme da naučiš da se služiš jednom rukom, ako ti je druga amputirana. Da prihvatiš da si od sada jednoruk. Da ožališ deo sebe i da počneš da učiš kako da funkcionišeš bez tog dela sebe. Amputaciju ne bi mogao da potisneš, iskuliraš, iznojiš seksom i udaviš u alkoholu, jasno ti je. Pa, isto tako ne možeš ni organsku vezu. Ona mora da se osuši, uvene i razgradi prirodnim putem, a za to je potrebno vreme, poštenje prema sebi i snaga i hrabrost. Odvaži se, prihvati bol i ugradi je u sebe, jer će jednog dana biti deo tvoje zahvalnosti i životne mudrosti.