Samoća i usamljenost
Muškarac prirodno, odnosno, primitivno, pripada čoporu – jednom čoporu. Kao vođa, ili kao sledbenik, on se drži svog okruženja. Primitivna ženka pripada muškarcu koji može da joj obezbedi zaštitu i snažno potomstvo – nije važno iz kog je on čopora. Singl muškarac oseća se izopšteno, on je autsajder u odnosu na čopor, a bez žene koja mu pripada nije u poziciji da osnuje sopstveni čopor. Naravno, opet uopšteno i pojednostavljeno, ali koliko je zaista komplikovan zapis u našoj DNK, u našem kolektivnom nesvesnom, u našim idejama o tome kako na pravi način biti muškarac ili žena? Primitivnost je ispod površine svega što smo u međuvremenu civilizovali, primitivnost je osnova naše evolucije, suština naše dvonožnosti.
Muškarac je stvoren da štiti život, a žena da ga stvara. Ali kad nema zaštitnika, žena ne gubi instinkt stvaranja i ne degradira, kao muškarac koji nema koga da štiti osim sebe, pa njegova sebičnost postane destruktivna – sklon je da istovremeno oseća krivicu i osvetoljubivost, da pokušava da se iskupi samokažnjavanjem i da se sve više udaljava od svake mogućnosti da stekne partnerku, postajući suviše oštećen i čudan. Žene ovo veoma jasno vide i prepoznaju, takav muškarac je oštećena roba, neko koga niko neće, jer mu sigurno nešto ozbiljno fali. Pod pritiskom ovakve osude, koje singl muškarac možda i nije svestan, stvari su još teže za njega. On treba da dokaže da je upotrebljiv, a nema načina i ne zna šta se traži od njega. On ne može da pronađe odgovor i da se priključi čoporu na bilo koji način, osim možda kroz stvaralaštvo, kroz buđenje lične ženske energije, koja je stvaralačka, iznedrivačka, rađajuća.
