Stvarno, zar da je ostaviš? Onu koja ti veruje, bez obzira koliko puta si je slagao, koja ti oprašta svaki put kad te uhvati u laži, koja prihvata tvoju „iskrenost“ kad te prosto mrzi da je lažeš i ceni što si imao hrabrosti da joj priznaš šta si uradio. Pa samo bi lud čovek ostavio curu pored koje može da radi šta hoće! Da se intenzivno flertuje sa drugim curama (uključujući i sve ostalo što može da se radi sa drugim curama) bez straha da će njegova draga čačkati po njegovom telefonu i otkriti neprijatne sadržaje, jer ona to ne radi, ona ima poverenja i poštenja za tri normalne osobe, pa što to ne bi koristio dok ti ne izađe na nos? Zar uopšte može da ti dosadi neko ko ti je odan kao pas, a koga tretiraš kao psa? Može, ako ti je ostalo zrnce pristojnosti i samopoštovanja.
Ona te ne izaziva da se razvijaš, ona ne gazi tvoj ego i ne proziva te zbog površnosti, sebičnosti i brutalnosti, ona ne zahteva najbolje od tebe, voli te kao boga i srećna je kad si malo dobar prema njoj. Ponekad ugledaš nemu molbu u njenim očima, pa ti dođe da je šutneš što ništa ne kaže, nego te samo tako gleda. Molim te, ostavi je, pre nego što toliko odlepiš, da je stvarno šutneš. Pre nego što postaneš totalna zver samo zato što ti ona ne postavlja granice, što ti se ne suprotstavlja, što tiho pati u sebi, što i ne vidiš njene suze (a i ne zanimaju te) jer ona ne želi da te uznemirava i ne misli da si ti odgovoran za njena osećanja.
