Ponekad pomisliš da mora da je prokleta svetica, kad se toliko savlađuje, kad se uzdiže iznad svake gadosti koju joj prirediš, kad je toliko odana svojoj ljubavi prema tebi, da prosto postaneš ljubomoran na samog sebe. Ono, u stilu, „ko je taj tip koga ona toliko obožava, šta ona to vidi u meni, to nisam ja, osvesti se curo, pa nisi ti nikakva svetica, a sad ću to i da dokažem“ pa onda iritiran, ponižen i zbunjen kreneš da joj praviš ljubomorne scene, da je prozivaš i da izmišljaš, da joj prebacuješ zbog bivših momaka, ako ne možeš da se setiš nikoga zbog koga bi je sumnjičio u sadašnjem trenutku. Ali uvek možeš da se setiš – onaj komšija što ga tako ljubazno pozdravlja i što se sav iskida da joj pridrži vrata i onaj kolega što je ponekad doveze kući, a i ko zna šta ona stvarno radi tamo na poslu, kad ti nije pred očima.
Ostavi je pre nego što počneš da je mrziš i kinjiš i ponižavaš zato što je toliko bolja od tebe, što je toliko tolerantna, toliko posvećena, toliko ludo spremna na sve zbog ljubavi – onako kako ti nikada nećeš biti, ako ostaneš sa njom. Ostavi je i nađi neku kučku da ti pije krv na cevčicu, zarad spasa sopstvene duše. Ne samo što to zaslužuješ, da te neka živog pojede, nego zaslužuješ da iskusiš snagu osećanja i dubinu veze sa nekim ko te tretira kao psa, do čijeg srca nikako ne dopireš, koliko god se trudio, ko te čini srećnim kad ti dozvoli da mu priđeš i oližeš mu ruku. Da, to zaslužuješ.
I ona, ta cura koja je toliko požrtvovana da ti žestoko ide na živce, jer normalan muškarac to ne može ni da primi sa zahvalnošću, a kamoli da parira tolikoj velikodušnosti, plemenitosti i toleranciji, zaslužuje nešto drugo.
