Ponos vam služi da postavite granice. On stražari na njima i odbija napade, odsecajući vas pri tom od svake mogućnosti da se prepustite i opustite, da shvatite da granice nisu zaštita, nego ograničenje i da priznate sebi najveću istinu – ne postoje granice koje će vam ponos pomoći da odbranite i da ne budete povređeni. Najverovatnije ćete proklinjati svoj ponos (i tvrdoglavost i rigidnost i glupost) kad već bude kasno i kad ostanete sami, ispražnjeni, bolni i ranjeni ležeći na svojim cenjenim barikadama.
Od čega se branite?
Partnerka nije vaš neprijatelj. Ali ako se branite od njenih pokušaja da vam se približi, da vas upozna, da vas razume i da sebe učini vama prisnom i razumljivom, onda je vi tretirate kao neprijatelja i osvajača, koji želi više nego što mu priprada. Racionalizacija odbrane od intimnosti i povezanosti reći će vam da se branite od mogućnosti da budete povređeni, da držite distancu da biste zadržali slobodu, ali to nema veze sa ljubavlju. Hoćete li da volite i da budete voljeni? Onda morate pristati na mogućnost da budete povređeni. I više od toga. Morate prihvatiti povrede kao deo odnosa i kao lekciju iz samospoznaje. Jer u vama najpre biva povređen vaš ponos, vaš ego, pa tek onda osećanja. Strah od povređivanja je ipak samo strah. Da li ste kukavica? Ljubav nije za svakog, ali hrabrima uspeva. Možda pronađete u sebi tu hrabrost uprokos strahu. Znate kako govore o junacima – nisu oni hrabri zato što ne osećaju strah, nego zato što idu napred, bez obzira na to što umiru od straha. Prosto hoće to da preguraju skroz, jer to je lakše nego večno biti oprezan, u strahu, na straži, u odbrambenoj poziciji…
