Zoka je Mostarac koji se doselio u Suboticu kada je počeo rat u Bosni. Svi su tada radili šta su znali i umeli. Jedino je Zoka radio ono što ne zna i ni ume. Odlučio je, zamislite hrabrost, da postane parketar. Pre toga najbliži parketu bio je dok je prolazio auto-putem kroz slavonsku šumu, od čije hrastovine se pravi najkvalitetniji materijal. Otvorio je zanatsku radnju i sav ušteđeni novac uložio u mašine. Pošto su mu nedostajala stručna znanja Zoka je odlučio da kupuje ispite.
Prvi kupljeni ispit bio je “Menadžment malih preduzeća”. Pošto, naime, Zoka ne ume da radi parketarski posao, morao je da nađe nekog ko zna. U to vreme znalo se da je Joška najbolji majstor u Subotici. Radio je u najboljoj parketarskoj firmi u mestu – kod gazda Rudike. Zoka je bio svestan da bez dobrih majstora nema posla. Znao je i da će Jošku teško prevući iz Rudikine firmetine u svoju firmicu. Ali, za početak, ponudio je majstor Joški da radi kod njega po podne, posle smene u Rudikinoj firmetini. Da bi ga privoleo, ponudio mu je veću dnevnicu od uobičajene, koju Joška nije odbio. Tako je započela rad Zokina firmica sa dvoje zaposlenih i sa čudnovatim radnim vremenom: od pet popodne nadalje… Zoka je istovremeno starom majstoru bio i gazda i pomoćnik. Razvozio mu je materijal, nosio alat, iznosio parket na šesti sprat, odlazio u pekaru po burek. Na kraju meseca, ovog puta u ulozi gazde, isplaćivao je platu. Kada bi sve izračunao, Zoki je vrlo malo mu ostajalo. Možda nije morao da uposli najskupljeg majstora. Mogao je i jeftinije da prođe. Ali, hteo je pošto-poto da kupi ispit. Ovaj ga je koštao ukupno dve i po hiljade evra.
Zoka je nastavio da kupuje ispite. Drugi ispit je kupio iz predmeta “Menadžment ljudskih resursa”. Posle godinu dana, posao se razgranao. Joški su bili neophodni novi pomoćnici. Dobio je preporuku za Milenka, sredovečnog šumadinca koji se sa porodicom takođe doselio u Suboticu. Hteo Zoka da se osloni na sunarodnike, razume kakva je nevolja kada se doseliš u novu sredinu. Prvih nedelja, činilo mu se da sve ide po planu. A onda je počeo da dobija neobične zahteve od Milenka. Da mu se plata za tekući mesec isplati već na njegovoj polovini, jer je, kako kaže, prethodnu već potrošio. Zoka se ljudski poneo i pomogao mu, računajući da je i to sveta dužnost poslodavca. Sledećeg meseca je dobio istu molbu, ovog puta na početku meseca. Milenko je zaista brzo trošio novac. Ponovo je dobio platu unapred. Zoka je na kraju postao verovatno jedini gazda u Srbiji koji je isplaćivao majsku platu već u februaru. Pročulo se za Zoku pa je na Milenkovu preporuku primio još nekoliko zemljaka. Oni, srećom, nisu tražili unapred plate. Ali su, tokom svakog posla, preračunavali koliko će gazdi da ostane na kraju i koliko je to u odnosu na ono što njima isplaćuje. Čak bi mu to i saopštili, što bi valjda trebalo da znači da su ušli u neku vrstu partnerskog odnosa. Na kraju je presekao i zamenio ih sve. I obećao sebi da više neće zapošljavati sunarodnike. Posao se širio, Joška je uveliko radio samo za Zoku. Preporučio mu je, zatim, kolege sa kojima je radio kod bivšeg gazda Steve. Pet vrednih i odgovornih majstora. Žolt, Čaba, Tonja, Joška, Sloba. Koji se ne bave računovodstvom i finansijama, već vredno rade posao. Od tada do danas ima stalnu ekipu koju nije menjao. Taj ispit je platio tačno dve hiljade i sto evra, vrednost unapred isplaćenih plata profesoru Milenku i njegovim jaranima.
Sledeći ispit zvao se “Poslovna komunikacija”. Zoka se, nekoliko godina uveliko izveštio u pregovorima sa mušterijama. Radio je brzo i kvalitetno. Pročulo se za njegovu ekipu, pa su počeli da mu se javljaju preduzimači i vlasnici zgrada. To je u njegovom poslu važno, jer ugovoriti zgradu značilo je imati siguran posao narednih nekoliko meseci. Seo bi u svoju staru, dobru, Zastavu Poly i pojavio se kod Đure Orlovačkog, najpoželjnijeg investitora u Subotici. Parkirao je Poly tik do Đurinog mercedesa, sve pazeći da ga ne ogrebe. Primetio je Zoka podsmešljive poglede kada je izlazio. Primetio je i njihov potcenjivački odnos u pregovorima. Primetio je, na kraju, da su mu ponudili cenu daleko nižu od one koju je želeo. Tako je shvatio vrednost imidža. Od prvog zarađenog novca kupio je luksuzni auto. Podsmešljivih pogleda nije više bilo, a i ugovorene cene počele su da budu sve povoljnije. Taman kada je pomislio da je položio ispit, uvideo je novi problem. Počeo je da gubi poslove kod vlasnika malih kuća, koji Zoki znače zbog sigurne naplate i dobrih cena. Pristojne ljude bi uznemirilo kada bi videli majstora parketara kako izlazi iz džipa. Pomislili bi da će im papreno naplatiti. Izgubio je nekoliko vrednih poslova zbog toga, dok se nije Zoka dosetio. Na zgrade Mercedesom, na privatne kuće Zastavom Poly. I sada je sve u redu. Račun za ispit: tri hiljade i dvesta evra.
Izborni predmet “Organizacija gradilišta” došao je na četvrtoj godini. Već je uradio nekoliko velikih poslova na zgradama. Primetio je da mu se nekoliko puta posle završetka posla pojavljuje manjak. Pedesetak kvadrata parketa nestane. Preračunato u novac to je pet stotina evra. Na gradilištu je uvek metež i veliki broj različitih majstorskih ekipa. Na svoje radnike nije sumnjao, ali šta vredi, materijal je nestajao. Ispostavilo se da im je keramičar sa kojim su radili u istom stanu, zaposlen u drugoj firmi, svakog dana uzimao po kvadrat-dva i pakovao u torbu sa alatima koju je donosio na posao. Tako je Zoka naučio da po dolasku kamiona na gradilište, parket mora da se istog dana rasporedi u stanove i zaključa. U suprotnom lopovi bi mu odneli celokupnu zaradu. I ovaj ispit je Zoka bez reči platio. Ukupno hiljadu i po evra, koliki mu je ukradeno parketa dok nije naučio.
I sve tako kupujući ispite od Zokine firmice nastala je lepa i zrela firma, najbolja parketarska u Subotici. Na kraju je izračunao. Dosadašnji ispiti su ga koštali dvadeset jednu hiljadu evra.
Veli na kraju: “Misle ljudi da ja za pokretanje biznisa dovoljno obezbediti početni kapital. Lako ga upotrebe za plaćanje mašina, sirovina, kirija, plata prvih nekoliko meseci… Čudno, al’ niko ne računa da će barem isto toliko biti potrebno za plaćanje grešaka. Onih iz kojih se najviše uči o poslu.”
Telefon mu zvoni. Zoka iskusno procenjuje da bi to mogla biti nova mušterija i javlja se. Slušam kako jasno i precizno objašnjava, strpljivo odgovara na sva pitanja, a na kraju i ono najvažnije: “Kada bi ste mogli da dođete da se dogovorimo?” Zoka odgovara kratkim: “Za pola sata”.
“Konobar, de naplatide ovo…” zaključuje razgovor i žurno ustaje, izvinjavajući se što prekida priču, ali posao je preči. Ne dozvoljava Zoka ni da pomislim da platim. Navikao, valjda, da sam plaća račune. Proverava još jednom sa Joškom koja mušterija je posredi, kako bi izabrao auto. Odlazi do Zastave Poly i otvara već otključana vrata. Iz četvrtog puta, ipak, uspeva da upali i odlazi, mašući mi.
Dok pokušavam da odagnam oblake dima koji su ostali iza Zokinog auta, posmatram ga kako nestaje na kraju drvoreda i razmišljam o vrednoj poslovnoj lekciji koju sam naučio. O tome da su greške i promašaji sastavni deo učenja. Na isti način kao i uspesi. Retko nam govore da greške treba da cenimo. Još ređe da svoje greške treba sami da platimo. Da okrivljujući druge izbegavamo odgovornost. Izbegavamo učenje.
Zoka je školarinu na vreme pripremio. Nisu ga prevarili sa pričom o besplatnom školstvu. Zna Zoka da se svaka dobra škola plaća.
Inače nije škola.
Vladimir Miletić
