Nisam lingvista i ne bavim se proučavanjem razlika između srpskog i hrvatskog jezika. Ali razmišljajući o ovoj temi, koja je za svakog direktora veoma bitna, za naslov sam namerno upotrebio hrvatski naziv onoga što se kod nas zove – sekretarica. Shvatio sam da je u tom jeziku, kao i u engleskom, rečena prava suština tog posla… da taji.
Poslovna sekretarica je zanimanje na koje se najčešće prijavljuju žene. Na konkurs za poslovnu sekretaricu mi se javilo preko 300 kandidatkinja. Pregledao sam CV-jeve i primetio sam jednu osnovnu predrasudu.
Velika većina misli da je za to radno mesto glavno oružje izgled. Toliko napućenih usana, dekoltea, flertujućih pogleda, ruku na kukovima i slika cele figure ne viđa se ni u modnim časopisima.I preovlađujuća predrasuda da je sekretarica ona koja će prodavati svoj osmeh, nalakirane nokte, treptaje okicama tom direktoru i njegovim poslovnim partnerima. Da se razumemo, svestan sam da je vrlo često ovaj opis i realno stanje na terenu i da veliki broj direktora upravo ovako i zamišlja osnovnu ulogu sekretarice. Ali, niti su to prave sekretarice, niti su ovi drugi pravi direktori.
Tajnica ne mora da bude lepa. Tajnica mora da bude mudra. Tajnica ne mora da zna da puno priča. Ona mora umeti da puno ćuti. Zato je tajnica.
Tajnica je za direktora mešavina svih raznih dobrih žena koje ste u životu susretali. Ponekad vas podseti na najbolju drugaricu iz osnovne škole, ponekad na baku, na sestru, na majku…Ona se seti u tri popodne, posle 8 iscrpljujućih sastanaka, da ništa niste pojeli tog dana i iz svoje fioke izvadi komad plazme da vas okrepi. Tajnica pamti sve datume i seti se kome je tog dana u firmi rođendan i podseti vas da bi bilo lepo da pošaljete čestitku. Tajnica vas vidi u situacijama u kojima vas drugi ne vide. Po vašem pogledu kada ispraćate iz kancelarije ona vidi ko će uskoro biti unapređen, a ko neće nikad. Ko vam se dopada i prema kome ona treba da bude ljubazna, a ko vam nije u vidokrugu. Ona oseti kome se lažno smejete, koga ne volite a potreban vam je, u koga imate poverenje a on to ne zaslužuje.
Tajnica je najpotcenjenije radno mesto u celoj strukturi organizacije. Od strane zaposlenih one moraju da trpe potcenjivanje i ogovaranje, jer su blizu prvog čoveka firme. Trpeće i pritiske da daju neku informaciju, neki trač, neku tajnu…nešto, bilo šta, što će prekratiti vreme zaposlenima kada ima manje posla. Plata tajnice se veoma teško uklapa u kompanijske šablone. Kako da valorizujete i da izrazite u novcu neke veoma retke osobine-lojalnost, poverenje, razumevanje…Teško je pronaći formulu za to.
Sekretarica/tajnica nikada neće zauzeti vašu poziciju. Šta više, vrlo često i ona može da izgubi svoj posao ukoliko je bila dovoljno lojalna. U kompanijskom okruženju je jako bitno imati osobu koja će vam biti lojalna, koja neće trgovati sa drugima i koja će vas štititi isto onako kao što ćete i vi nju štititi.
U takvim okolnostima nekim direktorima je vrlo teško uspostaviti granicu i ne prepustiti se emocijama. Međutim, tada tajnica nije više pomoć, već postaje novi teret na ionako pritisnutim leđima direktora. Odgovornost u toj situaciji je na direktoru, inače nije dorastao tom zadatku. Šteta je izgubiti ono što se mnogo retko pronalazi-tajnicu.
Radno mesto sekretarice menja oblik u skladu sa tehnološkim promenama. Na fiksni telefon ljudi sve manje zovu, da bi ona morala da i dalje uvežbava svoj omiljeni tekst kada se javi neko nepoznat- „Direktor je trenutno zauzet, da li mogu da ostavim poruku…“ Kompjuteri i razni podsetnici u mobilnom telefonu organizuju vam dan skoro isto toliko kvalitetno kao što bi to uradila ona. Pisma skoro više niko ne piše, svi znaju vaš e-mail. Eto i tu, sekretarica ima malo posla. Šta će sutra da radi kada budemo imali još savršenije mobilne telefone i podsetnike…? Upitah jednom svoju sekretaricu o tome i šta je njeno mišljenje. Samo se blago osmehnula, kao da mi kaže da se ne brinem o tome, i bez suvišnih reči izašla sa rasporedom obaveza za taj dan.
Tajnice su prepune utisaka, informacija, verbalnih i neverbalnih signala… Neke bi mogle i knjigu da napišu o tome šta su videle, primetile, osetile, znale pre drugih, predvidele, razumele, shvatile, pročitale, ukapirale, skontale…Ali, dobre tajnice to nikada ne pričaju. I zato su one osobe koje treba da budu izuzetno poštovane i cenjene barem od jedne osobe u firmi.
Ja nikad ne bih mogao, niti umeo, da tajim . Eto, nisam mogao čak ni da za sebe zadržim tajnu o tajnicama. Nisam izdržao da ne ispričam vama i za to ih nisam čak ni pitao. Možda će se tajnice naljutiti zbog toga, ali znam da imaju još jednu veliku osobinu po čemu su izuzetne-znaju da opraštaju direktorima.
Izvor: Dnevnik jednog direktora
Vladimir Miletić
