I najbolji govornici osećaju tremu pred nastup – neki kažu da je to pozitivna trema, navala adrenalina koja ih uvodi u odgovarajuće raspoloženja i da se nervoza izgubi veoma brzo kad počnu da govore. Oni koji nisu veoma harizmatični, opušteni i sigurni u sebe (a i takvi imaju tremu) svedoče o strahu koji je ravan nekim ozbiljnim životnim strahovima i fobijama.
Govornik treba da ima na umu o tome šta govori, kome govori i kako govori, rekao je Ciceron.
Počni od toga da budeš siguran da znaš o čemu govoriš i šta hoćeš da postigneš i budi svestan svoje kompetencije. Korisno je znati i ko je tvoja publika – da li držiš stručno predavanje, kome verovatno prisustvuju tvoje kolege, jednako upućene u tematiku kao i ti, ili govoriš o nekom svom radu (promocija knjige) u koji si ti najupućeniji i najkompetentniji. Način na koji govoriš je takođe važan – ako si tih, monoton i preopširan, smorićeš čak i one koji baš žele da čuju šta govoriš, dakle, treba da govoriš razgovetno, dovoljno glasno, da menjaš intonaciju i da se uživiš u ono o čemu pričaš, kao glumac na sceni.
Tremu nećeš izbeći, ali možeš je umanjiti i brže prevazići, ako si siguran u sebe, a sigurnost se postiže vežbom i pripremom, kao i vežbama disanja i pozitivnim stavom. Ne bi trebalo da učiš napamet ono što želiš da kažeš, osetiće se ta izveštačenost recitovanja u tvom nastupu – nauči (i zapiši) samo osnovne teze, da bi se bolje orijentisao.
