Nije lako pokrenuti svoj posao. Privatnu firmu. Biznis. Startap. Kako god ga nazovete.
Prvo što razuman čovek učini jeste da stavi na papir sve troškove. Zatim ih dobro pogleda i skrati ih. Mislim, ako je već seo da pravi posao ima brilijantnu zamisao koja mora da uspe i računa na to da će da nahvata nekog da se pridruži dinamičnoj startap strukturi što u prevodu znači, nema plata prve tri godine. Time se troškovi skreću barem deset puta. Treba uložiti u opremu, prostor, troškove poslovanja, ako se tu umešaju plate, ode mast u propast. Dakle, okupi se družina i krećemo u posao!
Taj čovek što je sve smislio obično ne uračuna skrivene troškove koji iskaču odasvud i postaje panika kako ih sve namiriti od skromnog budžeta koji je skrpljen od rodbine, prijatelja i dobronamernih budala. U nekim zemljama i od banke, ali na to zaboravite u Srbiji. U svakom slučaju novac ide brže nego što je predviđeno, a hrabri iskorak u svet biznisa obično znači da naš novopečeni gazda nema uzmaka. Svi mostovi odavno gore, jedino se može napred.
Recimo da prvi projekat nije propast. Osim ako naš čikica preduzetnik nije imao mnogo sreće (ili mnoooogo pameti), taj prvi projekat isto tako nije ni potpuni uspeh. Dovoljno da se pokriju neki troškovi, ali kako svaki rast iziskuje nove troškove, sva je prilika da se i dug nagomilao… Ako ništa drugo dobit se razdelila zaposlenima. I dalje nemaju platu, ali bar imaju nešto od godinu, dve ili tri krvavog rada.
A šta ćemo sa emotivnim troškovima? Upravljati svojom firmom veoma je uzbudljivo – kad se pojavi dobra vest i nepodnošljivo stresno – kad se pojavi loša. A u toku jednog dana može da ih bude nekoliko od obe vrste… Ako naš čikica nije izgoreo, može da zahvali onima koji su ga podržavali, devojci, ženi, porodici, prijatelju…
A šta ćemo sa životom? Ne kaže se uzalud, na vrhu je samotno. Istog trenutka kada brod zaplovi, pojavljuju se ajkule. Prijatelji se dele na one koji čekaju da propadnete i one koji otvoreno zavide. Menja se potpuno struktura života. Čak i da naš preduzetnik ne doživi neki životni brodolom, život mu se svakako menja. Gubi se deo privatnosti. Čovek na kormilu ne sme da iskazuje osećanja kao zaposleni. Mora uvek da je čvrst i nepokolebljiv, jer ništa gore od gazde koji gubi razum pred radnicima.
Čikica polako shvata da ga niko ne shvata. Ako se nekom požali, mogu da ga smatraju snobom. Kao šatro niko te ne razume, šta ima ko da te razume, ti si sada gazda. Osim toga, preduzetnik gubi pravo da se žali. Ništa gore od kuknjave, tako loš PR!
Čim se pročuje da je neko pokrenuo biznis, svi će pomisliti da je taj pun love. Ili bar da nije moguće da nema prebijene pare. Preduzetnik gubi društveni život. Krug prijatelja se sužava, a sve je teže izaći sa drugarima. Nemam ti ni kad. Na kraju dana, čikica biznismen (ili tetica biznismenka) ima snage samo da se izvali i utone u san. Posao nikad nema predaha, nema radnog vremena, jer firma troši svaki minut svakog dana.
Evo i sami ne verujete u pola ovog što piše i ako niste preduzetnik verovatno mislite da je sve preterano. Osim toga, smatrate da kad VI budete pokretali posao, biće sve to mnogo lukavije i bolje izvedeno.
Pa, šta čekate?
Ranko Trifković
