Odustajanje od borbe za uspeh, za promenu na bolje, mirenje sa sudbinom i zatvaranje granica, osim svojim načinom života, izražavamo i rečenicama, po kojima i sami možemo da prepoznamo da smo počeli da patimo od sindroma dizanja ruku. Možda smo izgubili žar prve mladosti, a nismo pronašli ništa zbog čega bismo razvili ambicije i iskoristili svoje potencijale. Možda smo utonuli u diskutabilnu udobnost rutine i ne želimo da se cimamo, naporno je. Umorili smo se, a ne primećujemo da smo postali ogorčeni, da ne verujemo sebi i da se ne radujemo životu. A možda je to samo period, koji možemo da prevaziđemo, ako uhvatimo sebe, kako izvodimo sabotažu svojih mogućnosti i potencijala.
Pa da, trebalo bi to da uradim
Govorite ovo sami sebi i govorite prijateljima, koji vas poznaju i predlažu vam da uradite ono što i sami znate da treba, da biste postigli ono što ste do skoro želeli. Slažete se, tačno je, treblo bi. Možda i hoćete. Izgovarajući ovu rečenicu, vi ste završili posao na nivou uma. Izrazili ste svest o potrebi. Ostavili otvorena vrata, kroz koja ćete možda jednom i proći. Kad budete bolje raspoloženi. Kad sve dobro isplanirate. Kad budete imali više vremena. Kad prođe zima. Tako ste ubedili sebe da niste odustali, iako niste ništa učinili. Samo ste odložili stvari, za neki povoljniji trenutak, a to je mudro. Međutim, nešto u vama zna da povoljniji trenutak nikada neće doći. Zato i odlažete akciju. Jer ste odustali.
