Lepo je kad ste nadareni. Pa učite nešto što vam dobro ide. Izučite, recimo, neku veštinu ili zanat. Na primer, svirate klavir. To postaje deo vašeg identiteta. Na pitanje: “ko si ti?“, obično odgovaramo tako što kažemo šta je to što radimo. Ja sam pisac. Ti si programer. On je vozač. Vitni Džonson je, recimo, uspešna poslovna žena, savetnik velikih firmi i uticajan investitor.
Poželela je da nauči da programira, kako bi mogla da sama nešto napravi, ali i da bolje razume startape u koje investira. Upisala se na kurs programiranja i shvatila da joj ne ide. Kao da je kurs tekao prebrzo da bi mogla da prati nastavu. Pokušala je da nađe neki drugi način da nauči kodiranje, ali nije uspela. To je bio udarac za njen ego. Slično joj se dogodilo sa sviranjem orgulja. Pomislila je, pošto već zna da svira klavir, da će naprosto lako ući u veštinu sviranja orgulja. Odbacila je savete prijateljice koja predaje tu veštinu. I opet pala na dupe.
Što smo uspešniji u nekoj oblasti, to je teže da nešto naučimo. Znanje i veština koju nosimo postaje teret. Kako da postaneš stručnjak kad si već “tata-mata“? Ako ne učiš i ne napreduješ – stagniraš. Tapkanje u mestu jeste nazadovanje. Svaka promena, zalazak u novu oblast (pokušaj i prve pogreške), teško nam padaju, jer nas neuspeh pogađa upravo u taj spoj znanja i veština koje tvore naš identitet. Kvaka 22? Kako sići sa ove gubitničke klackalice?
