Prvo reci hop, pa onda skoči

Pripremiti se. Sve obezbediti. Onda upriličiti veliko otvaranje. Današnji poslovni svet više ovako ne funkcioniše. Počni pre nego što si spreman, kaže savremena poslovna filozofija.

Pravo da vam kažem, smučili su mi se novi biznismeni koji naglavačke kreću u posao. Tek kad se zakotrlja vidiš gde je sve bušno. Rad u takvoj firmi podseća me na podmornicu pod napadom razarača. Tonemo, voda kulja na sve strane. Pucaju šavovi, a zakivci se odbijaju od oplate i ranjavaju mornare koji bezglavo tumaraju ne znajući da li da pre spasavaju podmornicu ili svoj život, bez svesti da je to jedno te isto. Uvek nedostaje nečeg važnog, materijala, znanja, iskustva, kadrova, zamisli, partnera, vidljivosti, a počesto i novca. Da smo na površini, lako bismo se snašli, ali duboko ispod leda izgledi da preživimo su nam ništavni. I onda usled tog haosa pogledam preduzimača, biznismena kako sleže ramenima, širi ruke i mirno puši kapetansku lulu. More da ne kažem sad nešto bezobrazno sa tim glagolom u vezi…

Prvo reci hop, pa skoči. Poslovica nije pogrešna. Danas zaista jeste neophodno da se posao pokrene pre nego što je sve spremno. Jer mudrost koju uočava novi biznis jeste da NIKAD NIŠTA NIJE SPREMNO NITI ĆE BITI SPREMNO. Poslovanje je proces, a ne trenutak u vremenu i uvek ima nešto da se popravi. Stoga se danas ne čeka da se ispune svi uslovi, već se kreće čim je firmu moguće porinuti.

E, sad.

Postoji značajna razlika između kamikaza-startapa i zaista hitrog pokretanja posla. U IT svetu postoji jedan izraz “MPV – minimum viable product”. Posredi je poslovna strategija u kojoj se od proizvoda (programa, aplikacije, usluge) zahteva da ima samo one najosnovnije funkcionalnosti koje su klijentu neophodne. To vam je otprilike kao razlika između Notepad-a i Word-a. Word ima sve one opcije, mogućnosti, neverovatnoće, automatizacije i koješta. Notepad ima samo onu najosnovniju mogućnost, a to je da ispišete tekst, snimite ga ili odštampate. Tu je ključna reč “viable“, a znači onaj koji može uspešno da radi, onaj koji može da opstane, onaj koji vrši posao…

Nevolja nastaje kad srBski preduzetnik ne skapira šta je to što “vrši pos’o”, a vrlo dobro skapira ono pravilo startapa koje se odnosi na uštedu. Naravno, najveća ušteda je na radnicima. I onda se od tebe očekuje da rmbačiš u podmornici koja tone, s kapetanom koji štedi kiseonik.

Krenuti minimalno znači imati predstavu u šta se skače. U koje vode se baca. Protiv kojih razarača se plovi. Danas je neophodno imati vidljivost (prisustvo na društvenim mrežama i internetu). Pre nego što se posao pokrene neophodno je razglasiti zamisao. Videti kakav je odziv. Postoji li potražnja za vašom uslugom ili proizvodom. Kako bi se inače vršila tzv. konverzija, tj. pretvaranje onih koji su rekli da su zainteresovani u one koji su zaista vaši kupci…

Savezništva. Partneri. Najgluplje što sam video u Srba jeste to da se posao pokreće kao da si sam na svetu. U redu je da početnička firma nema stabilne partnere, ali bez ideje o bar deset potencijalnih partnera, nemojte da krećete. Znam, situacija da radiš za poznatog kupca je najbolja, ali bez predstave ko ti je publika, ko su ti korisnici i ko su ti mogući saveznici, pokretati posao je sumanuto. Nekad to nisu strateški partneri, nekad su vam oslonac beta-testeri, kupci iz prethodnih projekata, ali ne može firma da se bućne u poslovne vode i tek onda da se gleda gde su mirne luke…

Pobošljavanje. Čim se brod porine, kreće akcija. Svi moraju da znaju šta rade. A brod se popravlja u hodu. Ako niste znali, Amerika i ostatak (vanevropskog) sveta otkriveni su na brodovima na kojima je uvek bio drvodelja koji je lađe krpio u toku vožnje.

Opet jedan previd koji naši poslovnjaci često “zaborave“. Drži bure vodu dok majstori odu nije primenjiva u savremenom poslovanju. Nego neprestano poboljšavanje. Posao kad se pokrene tako rano i asketski, mora čim pre da se “podgoji”. Srbalj voli da uštedi i da zaradi bar 10-100 puta. Takvo nam je nasleđe od pljačkaških vremena. Zato se često kapetani udave sa svojim podmornicama, jer nisu na vreme zakrpili rupe. Ili kreću na razarač oslabljene oplate i bez torpeda. Ako nešto “radi” TREBA ga dirati. Startap znači da se trči i radi, da se sve popravlja u trku. Da se uči u hodu. Napreduje, drugim rečima. SrBski biznismeni bi najradije da jašu mrcinu dok ne crkne, nego da se pobrinu da magare koje jašu bar malo napoje i nahrane. To što je startap uspeo ne znači da takav može da opstane i ostane godinama. Ne, ne mislim da bi firma koja je dotakla prvi uspeh trebalo da počne da rasipa profit. Startap ima zadatak da dobro odmeri šta je to torpedo u koje valja uložiti. Najopasnija situacija je da se startap širi, a ne vodi se računa o stabilnosti rasta. Takva firma uvek nešto “krvari“, neke gube novac, druge gube vreme, treće pak vredne ljude.